АЛБАНСКО СЛАВЉЕ — СРПСКА ПАТЊА: Гурали му петарде у уста, убили га пред женом и децом! (ФОТО)

Професора Драгослава Башића, његову супругу и њену 78-годишњу мајку пребијали су најмање 15 минута без престанка. Неколико стотина – неко каже хиљаду -Албанаца могло је да чује и види око себе свеопшту еуфорију.

И звук песме о „легендарном команданту“. И шутирање и песнице којима су ударали троје Срба. И радост, видљиву на бројним насмејаним лицима, јер је коначно стигао тај историјски тренутак када ће раскрстити са Србима. Барем са ово троје

С том надом и уверењем кренуо је 28. новембра 1999. године са женом да покупе њену 74-годишњу мајку из њеног стана и доведу је, тога дана који су Албанци у Приштини славили као свој велики празник, код себе.

Бирао је, из предострожности, споредне путеве. Био је празник, а на дан празника има свега, и пијаних, и пргавих, и људи са стране.

Али и споредни путеви, као и они главни, водили су само у једном правцу, у правцу огромне плиме Албанаца који су изашли да у јавности прославе оно што су скоро цео 20. век славили по кућама или, током оних неколико добрих година, било због толеранције, било због отпора, по кафанама и ресторанима.

Градом се ширио мирис барута још од рано ујутру, и то не фигуративно речено. Барут је био у петардама, петарде су биле у рукама младића који су по трећи пут сада открили слободу; и није било никога ко би им рекао да не смеју да их бацају колико им је воља и колико имају новца.

У Улицу Мајке Терезе слило се највише новца, са највише младића који су имали намеру да купују, а затим је стигло и највише петарди, протегао их се један непрекинути низ, као да су се производиле негде на периферији града.

То славље Албанаца потрудило се да личи на рафале из пушака и пиштоља, а неретко и минобацача.

Такво славље Албанаца за Драгослава Башића носило је сасвим разумљиву и јасну, у извесном смислу узбуњујућу поруку. За разлику од других дана, када би се сви затворили у своје куће, мислио је да би сада било најбоље да покупи и ташту, да и она буде са њима, да не остаје сама.

И бирао је споредне путеве, које је добро познавао – био је становник Приштине још од шездесетих година, када се запослио у комбинату „Рамиз Садику“ пре скоро четрдесет година. Али када је стигао близу зграде „Ибра-Лепенца“, чињеница да је толике године био становник Приштине није му била од помоћи. Нашао се пред неколико стотина слављеника с петардама. Морали су то бити Албанци – није било славља с петардама ни код једне друге нације тога дана.

Он није припадао њима, није био Албанац. Био је из Приштине, али није био Албанац. Био је професор на Универзитету у Приштини, али није био Албанац. Добио је, као кадар с Косова, Фулбрајтову стипендију за Америку, али није био Албанац.

 

 

Тада је руља пришла возилу. Драгослав Башић је одлучио да нема превише времена да објашњава своју наду да ће ствари полако доћи на своје место. Није било времена да објашњава ни своје уверење да човек који није учинио ништа лоше, није начинио никакву неправду, није починио никакво кривично дело, нема зашто да се плаши нових околности. Није било времена ни да објашњава да је рођен у Призрену и да је становник Приштине, има скоро четрдесет година, нити да је професор грађевине и чак да је с времена на време предавао и Албанцима. Није било времена ни за подугачко објашњење тога како је, у оквиру квоте која је била намењена Косову за Фулбрајтову стипендију, он провео годину дана у Калифорнији, на Берклију, и како се вратио са оним непролазним печатом који на човека оставља та култура. И како се одатле вратио са знањем енглеског, чак и са америчким нагласком, нагласком са америчке Западне обале.

Када су му покуцали на врата и прозоре, прво с петоро руку, а затим с десеторо, а потом геометријском прогресијом са толико њих да су прекрили читав аутомобил, одлучио је да је најважнија ствар његовог идентитета у том тренутку била знање енглеског и нагласак са Западне обале. Тражили су му документа; мислили су да су нашли Србе – неки од њих су мислили да су коначно нашли Србе. Неки, који су доживели слободу по трећи пут, слободу паљења петарди, нису могли да верују да им је сада стигла и четврта слобода, слобода да поравнају рачуне са Србима. Годину дана, пет, двадесет, стотину година како се трву са Србима, и ето, и на овај слављенички дан, долази, бачен као руком судбине, аутомобил са троје Срба.

И зато су сви сада тражили документа, документа која је требало да посведоче да су се у возилу заиста налазили Срби, да је баш ту, баш на овај дан, баш у том тренутку, и баш пред њих, стигао аутомобил са Србима.

Драгослав Башић и његова супруга одлучили су да говоре енглески, и то енглески с калифорнијским акцентом. Веровали су да би за ову руљу енглески с америчким акцентом морао бити нека врста амајлије, заштита од злих духова, једна врста идентификације с правом страном, са правдом и слободом. Башић и његова супруга су веровали да ће, ако говоре језиком ослободилаца Косова, језиком Американаца, и они успети да тако дођу до сопствене слободе.

Руља је ипак одлучила да верује очима, а не ушима. У аутомобилу марке „југо“, званом још и „застава“, било је троје цивила старије доби који нису могли да буду Американци, јер Американци имају већа и боља кола. Ови грађани старије доби нису истакли албанску заставу на Дан заставе. И када су им затражили документа, отворили су прозор да би нешто рекли, нешто што се тешко могло разазнати у жамору неколико стотина – неко је рекао и хиљаду – људи који су опколили возило, а у коме су се, на крају крајева, налазили ненаоружани Срби, небрањени од своје полиције и војске и немоћни да ураде оно што ови људи верују да Срби обично чине – да икако нашкоде Албанцима.

Троје цивила старије доби у аутомобилу марке „југо“, без знакова слављеничке еуфорије на лицима и без албанске заставе, нису могли бити ништа друго него Срби. И то је потврђено одмах чим су их извукли све троје, кроз полуотворене прозоре – понесени снагом руље. Потврђено је када су почели да вичу од бола – јер бол се увек исказује на матерњем језику, јер бол и долази одатле, из дубина мајчинског исходишта.

Професора Драгослава Башића, његову супругу и њену 78-годишњу мајку пребијали су најмање 15 минута без престанка. Неколико стотина – неко каже хиљаду – Албанаца широм отворених очију могло је да види око себе свеопшту еуфорију. И плесне покрете горе и доле, као у традицији Масаи ловаца из Кеније. И звук песме о „легендарном команданту“. И шутирање и песнице којима су ударали троје Срба. И радост, видљиву на бројним насмејаним лицима јер је коначно стигао тај историјски тренутак када ће раскрстити са Србима. Барем са ово троје.

Трећа по реду откривена слобода – она у несметаном и неограниченом бацању петарди – створила је огроман, готово непрекинут облак дима, одјека и светала. У том облаку дима, одјека и светала неке од петарди биле су и оне које су експлодирале у устима Драгослава Башића. Он је тада могао бити мртав или није, уста су му свеједно била отворена, а из њих су пуцале петарде и прштали ватромети.

Затим су створени и услови да се свакако потврди његова смрт, са два метка испаљена из револвера у груди.

Његова 52-годишња супруга и њена 78-годишња мајка остале су да леже на улици, прекривене петардама, сопственом крвљу и без свести.

До њих није успело да продре возило са британским војницима. Када је пришло руљи, она је сматрала да треба да га преврне – јер су већ имали довољно снаге за то и јер је највиши чин демонстрације њихове моћи, на њиховој земљи, био то да преврну возило стране војске. Стране војске која је пре пет месеци ушла на Косово да га ослободи од оне силе која је овде скоро читав век била страна.

До њих је стигла, уз доста труда и тек под претњом да ће употребити силу, комбинована група возила Кфора и Унмикове полиције. Руља је била бесна на све: на троје Срба који су лежали на земљи, на британске војнике, америчке полицајце, албанске преводиоце – посебно на албанске преводиоце, који су одмах добили и одговарајућу етикету што се тиче њихове припадности: „Издајници!“

Не знам ништа више о професору Башићу. Не знам да ли је био добар човек или не. Не знам да ли је имао човечнији став према косовским Албанцима него већина његових сународника. Не знам како се поставио када су са Универзитета у Приштини избачени на улицу сви албански професори и студенти. Не знам шта је радио током рата, када су из његовог града извођени грађани албанске националности и под цевима аутомата спровођени до железничке станице у Косову Пољу. Заправо, не знам шта је уопште мислио о Албанцима.

И то, у ствари, није ни најмање важно. Пре свега зато што, шта год да је он мислио, због тога не би никако смео да буде убијен. Друго, зато што му руља није поставила ниједно од ових питања пре него што га је претукла. Овој руљи уопште није било стало до тога да се зна иједна чињеница из биографије, размишљања или деловања професора Башића. Руљи је једино било важно то што је он био небрањен, па према томе и неодбрањив Србин.

И претучен је до несвести зато што је био Србин. Задали су му цоуп де грâце (што на елегантном француском значи метак којим се окончавају патње) с два пуцња из револвера јер је тиме коначно потврђено убиство једног Србина. И ставили су му у уста петарде и ватромете зато што је био Србин. Сада већ мртав Србин, али у сваком случају Србин.

Јер како је руља клицала својим делима, сви Срби су исти. И да су се они питали, оваква би била и судбина свих.

Јер руља је одлучила да у својим рукама држи и моћ, и историју, и правду. Јер је постала нешто попут институције за себе.

Како је могуће да неколико стотина, неко чак каже хиљаду, Албанаца, на први Дан заставе дочекан у слободи, у гротескном линчу убије једног човека и претуче до несвести две жене?

Лакоћа с којом су у то време даване политичке оцене произвела је једноставну интерпретацију: због крвне освете. Према тој једноставној интерпретацији, код људи који пролазе кроз трауматични период, као што је рат или, у терминологији коју преферирају површни балкански аналитичари, грађански рат, час једна страна – племе, нација, етничка група – убија другу, а час друга убија ону прву, као на некој врсти клатна смрти које има сопствене научне и рационалне законитости.

Али у историји цивилизације, где год да одемо, постојаће једна група људи која је нашкодила другој (у групној, колективној перцепцији), и то свеједно не значи да ће се сваког дана окупљати нека руља цивила која иде и убија цивиле из друге групе, у линчу или на било који други начин на који се може насилно окончати нечији живот. Нису у Великој Британији (1919. и 1920. или 1945. и 1946, или било које друге године) убијали немачке пролазнике, припаднике народа који је побио на стотине и хиљаде британских грађана, на фронту или у ваздушним нападима. Нису ни у Пољској, које год године, након победе Солидарности, убијани пролазници који су говорили руски, језик окупатора ове земље. Није чак ни у Сарајеву 1995. године, месец дана или колико год месеци након потписивања Дејтонског споразума и успостављања мира, убијен ниједан грађанин, случајни пролазник, идентификован као Србин, припадник народа који је држао под опсадом овај град током три пуне године, убијајући при томе артиљеријом или снајперима, сарајевске цивиле.

На Косову је било више мржње? Не верујем. Уосталом, не мислим да се мржња уопште може квантификовати. Анализа тога ко, према колективној категоризацији, мрзи више или има више мотива за крвну освету јесте пут без краја и повратка. Зашто би мање мрзели Енглези у Лондону, Пољаци у Варшави или Бошњаци у Сарајеву, три-четири месеца после дуготрајних ратних сукоба, него Албанци у Приштини?

Линч, као облик деловања, у случају Приштине има, изнад свега, два начелна објашњења.

Прво објашњење се толико подразумева да се често и заборавља, чак се и не помиње. Владавина права и закона представља, у суштини, сложени систем институција, а линч у Приштини јесте евидентно доказ да тај сложени систем није постојао, чак ни у најелементарнијем виду, у виду хитне интервенције неке полицијске патроле.

С том непријатном истином ће се Бернар Кушнер, човек који ће заправо бити први Унмиков шеф Косова (Бразилац Де Мело је то био само привремено, два месеца, док није припремљена Унмикова мисија) суочити још прве ноћи по доласку на Косово. У ноћи 16. јула 1999. године отићи ћу на вечеру с њим и његовим замеником Американцем Џоком Ковијем, а с прозора ресторана на горњем спрату зграде ОЕБС видеће се велики пламен из ромске махале у Приштини. Ватра је почела да гори када и наша вечера, и прекинули смо с јелом, збуњени, јер је пред нашим очима горела једна ромска кућа, што се догађало у сада већ ослобођеној Приштини.

Кушнер је тражио од Ковија да се истог тренутка некако угаси пожар. Кови је изложио да, нажалост, не постоји цивилна ватрогасна служба (под администрацијом Унмика) и да се на томе ради.

Кфор?

Кфор има ватрогасце, колико је то по плану једне војске за сопствене потребе, и ти несрећни Британци су расути дан и ноћ по целој Приштини, гасећи пожаре. Заузети су негде другде, тешко да ће моћи да стигну, пренео је Кови разговор са командантом Кфора, генералом Мајком Џексоном.

– Па да онда ми одемо тамо? – питао је у очају Кушнер.

– Наша јединица обезбеђења то не препоручује.

Кућа је до краја вечере изгорела.

Кушнер је имао план да сутрадан оде на ТВ и објави да је паљење кућа мањинских заједница апсолутно неприхватљиво људима попут њега, који су били велики заговорници ослобођења Косова.

– Мислиш ли да ће то помоћи? – питао ме је.

На Косову нема телевизије, рекао сам му.

Тако је, дугом списку недостатака, са полицијом и ватрогасцима, додата и телевизија.

Ситуацију није могао да разуме ни Валентин Крумов, припадник Унмика, свог првог радног дана у Приштини. Бивши мајор бугарске војске служио је једно краће време у мисијама Уједињених нација у Грузији и Словачкој, након чега је прихватио добро радно место у мисији УН на Косову. Својој пасионираности према језицима – говорио их је шест – веровао је да ће додати и седми, албански.

Но, недостатак знања албанског, или жеља да покаже како зна друге језике, донела му је смрт у ноћи 11. октобра 1999. године. Био је узео собу у хотелу „Гранд“, изашао је да вечера са још двојицом колега из мисије, те након вечере изашао из хотела, на Трг Захира Пајазитија. Ту га је група младића питала колико је сати, на српском. Он им је одговорио, с комотношћу матерњег бугарског језика, који је уз мало корекције акцента могао да звучи и као српски.

Његов одговор призвао је моменталну реакцију туцета момака који су те јесење вечери коначно ухватили једног Србина, небрањеног, неодбрањивог, са две жене у свом друштву. Ухватили су га и претукли, у руљи; свом снагом, самоубеђењем и верношћу које руља пружа. Тукли су га не водећи рачуна о времену – док неко из руље није пожелео да се баш све не претвори само у обичну тучу, извукао пиштољ и једним хицем окончао будућу каријеру Валентина Крумова на Косову. Када су се насилници и убица изгубили с места инцидента, нико од присутних ништа није видео, осим очигледне чињенице да је убијен Србин који је знао колико је било сати. Ах да, и да се сада сазнало да је био Бугарин.

Валентин Крумов је убијен зато што питање албанских дечака „колико је сати“, на српском, које су, неколико корака иза, пратили неки мало старији, није било постављено из радозналости и зарад информације о тренутном положају Сунца или Месеца над главама Приштеваца. Било је постављено ради утврђивања националне припадности онога коме је било упућено.

Питање је било тако формулисано да тражи две врсте одговора, а ниједна није имала везе са минутима и сатима. Први одговор, на албанском или енглеском, добио би једно хвала или спасоносно игнорисање. Други, на српском, изазвао би моменталну реакцију руље.

Валентин Крумов је убијен јер је веровао да је то питање, питање колико има сати, било индивидуално. Да са тим почиње и да се с тим завршава сав мотив тог питања – са тражењем информације о сату. Али то питање није било индивидуално; било је саставни део једног већег система. Систем који је осмислио то питање имао је потребу да идентификује, у најбенигнијем могућем облику, присуство Срба на улицама Приштине како би их затим и елиминисао одатле.

Валентин Крумов је убијен јер исказивање мржње према Србима није било тек емотивна реакција из афекта појединаца непосредно након рата. Било је део једног раније изграђеног система. Неколико седмица након рата, кратко подшишани момци обучени у црно, тек пристигли у Приштину, обилазиће зграду по зграду, стан по стан, куцајући на сва врата – понекад и знајући ко ту станује, понекад не знајући – али једнако тражећи одговор на једноставно питање: живе ли ту Срби.

„Имате пола сата да се изгубите!“, биће изговорено, не једном, онима који су ћутали и нису отварали врата стана, већ и сами свесни тога да се налазе на погрешном месту у погрешно време, јер говоре погрешним језиком.

Неко је негде, у неком тренутку, морао донети рационалну одлуку да са Косова треба протерати Србе. Атрибут рационалну не значи, у овом контексту, „разумну“ и „морално оправдану“. Рационалну значи да је неко морао донети ту одлуку анализом аргумената, свесно и смислено. Дакле, рационално је у овом контексту супротност емотивном, афективном.

Кратко подшишани момци обучени у црно, који су редом куцали по вратима, деловали су системски, организовано, синхронизовано, тако да њима није могла управљати сила реакције афекта. Фрајери који су питали на српском колико је сати нису тек тако спонтано заменили игру лоптом игром „лова на Србе“, него су били део једне организоване акције.

Али важи ли то и у случају убиства професора Башића? Не чини се превише разумним да је те вечери, током празника заставе, хиљаду младића купило петарде и позиционирало се баш ту, у сачекушу за Србе случајне пролазнике. Управо нема ниједног знака да је некаква врста такве организације постојала у том случају и да је убиство професора Башића почињено с предумишљајем.

За професорово убиство, као саставног дела културе злочина, важи другачија интерпретација, она коју је један амерички полицајац, предавач на полицијској академији на послератном Косову, назвао моделом „стакала на складиштима у Бронксу“. Према њему, током полицијских патрола у Њујорку будно око полиције мора увек да прати стакла на складиштима. Онда када се разбије једно стакло, када момци из насеља баце први камен, и то стакло не буде замењено, када објекат није под заштитом, а починилац тог дела не буде ухваћен, кроз неколико дана ће бити разбијена и друга стакла на том складишту, чак и сва стакла на складишту. А када се заврши с једним складиштем, наставиће се с другим – и када се буде видело да се може живети и са сломљеним стаклима, наставиће се с вандализмом и над другим објектима, па чак и над људима.

Башић је убијен 28. новембра јер је у нашем „Бронксу“ створена друштвена норма прихватљивости разбијања „стакала“, односно људских живота.

Семафор код хотела „Гранд“ био је једини у Приштини који је радио након ослобођења. Продавница обуће „Чик“ у центру Приштине била је међу реткима које су преживеле рат без иједног, и најмањег оштећења, и премда затворена великим катанцем, постала је, тако нетакнута, симбол транзиције ка мирнодопским временима. Српске старице излазиле су да виде шта се дешавало у граду, као што су излазиле и албанске за време бомбардовања; и неписани код их је штитио као посматраче и хранитељке оних који су остајали затворени у кућама, дакле мушкараца и младих.

Данима је, у граду којим су кружили тенкови, оклопна возила Кфора и аутомобили са тек пристиглим избеглицама, семафор код хотела „Гранд“ представљао једну врсту провере законске дисциплине возача. У тренуцима који су изгледали скоро надреално возила су стајала на црвеном, иако у околини није било ниједног полицајца, није било ни закона који би тај полицајац требало да спроводи, нити је било институције која би надгледала тог непостојећег полицајца и непостојећи закон. Али возила су стајала, са стрпљењем које је грађено годинама и претворено у инстинкт: треба стати на црвено светло на семафору, без довођења у питање историјског и правног контекста у коме се то црвено светло налази.

И српске старице су излазиле да виде оно у шта би мало ко поверовао да није видео сопственим очима: како српска војска и полиција напуштају град и долазе енглески војници и војници ко зна које још државе.

Али једног дана је један возач прошао поред семафора не обазирући се на њега. Није имало смисла да се поштује црвено светло када није било никога ко би то наредио.

Једног дана је разбијена продавница обуће. Чуо сам ломљење стакла, сишао сам да видим шта се дешава и сусрео се на улици са пет-шест особа које су узимале обућу из радње, а која је већином била обућа за жене. Један од њих ме је погледао у очи, посрамио се на тренутак и слегнуо раменима, као да је тиме хтео да каже нешто што је мени изгледало попут „шта да радимо, морала је и ова радња да се разбије“.

А једног дана почеле су да се појављују вести и о убијеним српским старицама. Једну од њих, 78-годишњу Љубицу Вујовић, нашли су удављену у кади свог стана. Друга, 74-годишња Зорка Жижић, нађена је пререзаног грла.

За месец дана слободе, црвени семафор, „Чикова“ продавница и српске старице постали су изазов. Кроз семафор је могло да се прође на црвено, радња је могла да се разбије и старице су могле да буду убијене, без икаквих правних последица. Штавише, уз кршење вековних моралних кодекса, као што је био онај о ненападању деце и старих, било то за време сукоба или изван њега.

ПИШЕ Ветон Сурои, скраћено поглавље „Издајнички језик“ из књиге„Амбасадор и друге јеретичке белешке“ у издању „Самиздата“

 

Извор: newsweek.rs / Курир / Profimedia

loading...