АМЕРИЧKИ ЕKСПЕРТ ТВРДИ: Пола света се плаши Америке, друга половина Русије, KАЈМАK МОЖЕ ДА ПОKУПИ СРБИЈА!

Паметна политика балансирања може да донесе веома добре плодове за будућност Србије. Надам се да ће Влада Србије у овом новом сучељавању Русије и Запада решити тај сложени задатак.

„Ако се буде паметно понашала, Србија може да избегне судбину траве у тучи слонова“, каже за Спутњик Пјотр Питер Јељцов, амерички експерт и предавач на Националном одбрамбеном универзитету у Вашингтону.

„Надам се да ће тако и бити, када видим како се председник Србије Александар Вучић, али и Срби уопште добро односе према Американцима и Западу, што је запањујуће имајући у виду недавну историју“, наводи Јељцов гостујући у „Спутњик интервјуу“.

Како истиче, уз исту паметну политику могуће је сачувати и добре односе са Русијом, иако је будућност Србије у ЕУ.

Може ли управо то балансирање Србији донети корист, као што је некад радио Тито који је био и са Западом и са Истоком?

— Несумњиво. Паметна политика балансирања може да донесе веома добре плодове за будућност Србије. Надам да ће Влада Србије у овом новом сучељавању Русије и Запада решити тај сложени задатак.

Често је поређење Совјетског Савеза и Југославије. Али у Русији кад говоре о Балкану редовно кажу да су извукли поуке из југословенског искуства. Да ли је НАТО агресија на СР Југославију 1999. била тачка отрежњења за Русију?

— Паралела је веома уочљива зато што је ранија етничко-империјална историја веома слична, посебно код стварања граница, јер су ту примењивани марксистичко-лењинистички принципи, то што је Тито радио, како су се повлачиле границе и како су оне одговарале или нису одговарале етничким формацијама. То су природни процеси кад нестане јака власт, што се и десило почетком деведесетих година када је Јељцин рекао оно чувено: „Узмите онолико независности колико можете да понесете“. Да, за Русију је распад Југославије био страшна лекција, схватила је да јој се може десити слична ситуација. Али нема неког посебног лека за то. Једино што је Русија урадила јесте да је обновила традиционалну империјалну пирамиду власти. И ако та пирамида нестане, а она се фактички држи на једном човеку, тај проблем се неће решити сам од себе јер је дубоко уврежен у руској историји. Сам Путин је једном приликом рекао да је Лењин поставио бомбу стварајући националне формације. Али није само Лењин — то је комбинација политике руске империје ширења почевши од 16. века, затим марксистичко-лењинистичке политике и чињенице да у Русији до данас не постоји јединствена национална свест. Ако је човек Рус, он је Рус, ако је Татарин — Татарин је. Руске власти хоће да створе народ Русије, али им то нажалост не успева. Зато је Југославија била пример шта у Русији може да се догоди ако нестане пирамида власти. Ако се она распадне увек се може десити југословенски сценарио.

Како се осећате као Рус у Америци где бесни антируска хистерија?

— Ја се вероватно сада више осећам као Американац јер сам већи део свог свесног живота провео у Америци и то у оном образованом делу Америке. Утолико је лакше што Американци прихватају странце. Домовина у којој сам се родио је Совјетски Савез, а њега више нема. У савременој Русији проживео сам само три године, од 1991. до 1994. у време Јељцина када су односи са Америком били потпуно друкчији. Да одговорим на Ваше питање — свакако да постоји известан степен хистерије у Америци у односу на Русију, али народ као да то нарочито не примећује.

Општа је оцена да је у току нови Хладни рат. Ко је за то крив, како очекујете да ће се то завршити? И да ли је то опасно?

— То је веома опасно. Да, изгледа да почиње нови Хладни рат, а надам се да „врући рат“ никада неће почети. Али сада је конфронтација много опаснија зато што су, бар од времена Карипске кризе, у оном Хладном рату постојали два центра и међусобно страхопоштовање. И постојао је одређени механизам који је подразумевао међусобно поштовање. Сада је пак у свету много више центара моћи и сила. Такође постоје терористичке групе, разне формације попут „Исламске државе“ које су много страшније. А ко је крив за такву ситуацију? У Америци о томе постоје најразличитија мишљења, има чак и веома истакнутих политиколога који кажу да је за то крива Америка. Наравно, већина естаблишмента сматра да је за то више крива Русија. Мени се чини да и на Русији лежи велики део кривице због тога што она не може да се помири са поразом у Хладном рату.

У Русији кажу да је конфронтација заправо почела оног тренутка кад је Русија одлучила да брани своје интересе. Ако пак погледамо америчке медије изгледа као да ће Русија сваког часа напасти читав свет. А ситуација је следећа: САД имају око 800 база широм света, граде нове инсталације у Румунији и Пољској, НАТО се приближава границама Русије. Са друге стране, Русија јесте задржала базе у бившим совјетским републикама, има их у Вијетнаму и однедавно у Сирији, али ако то упоредимо, поставља се питање како неко може да прихвати логику да Русија неком прети?

— Совјетски Савез је реално изгубио Хладни рат. И тај пораз треба признати. Кад је реч о напредовању НАТО-а, чини ми се да то није као што Русија приказује — завртање руку. Деведесетих година земље попут Румуније, Пољске, балтичких земаља желеле су да уђу у НАТО. Даље, НАТО нису само Сједињене Државе, то је много земаља. На пример, Турска се сада понаша веома независно у НАТО-у. Оборила је руски авион на почетку руске кампање у Сирији, онда се извинила, али не мислим да су тај авион оборили по наређењу Пентагона. НАТО је у овом тренутку доста аморфна организација и тамо постоји доста унутрашњих несугласица. И нипошто не управљају свиме САД. Са друге стране, чињеница је да се многе земље на границама бивше руске или бивше совјетске империје реално боје Русије.

Зашто? Она никоме не прети.

— За 500 година постојања руске империје Русија и Совјетски Савез имали су карактеристику да се стално шире. Тако је она и постала највећа земља на свету. Зато вероватно та историјска страховања имају основа, посебно кад званичници у Русији говоре о томе. На пример, вицепремијер одговоран за војну индустрију Дмитриј Рогозин отворено је написао у некој од својих публикација да свака територија где је Русија проливала своју крв и свој зној у принципу може бити руска.

Од тада је ублажио реторику. А много шта људи отворено причају. Рецимо, сенатор Мекејн…

— Он не прича да треба освајати Русију или неки део света. Али је Русија окупирала део веома мале земље — Грузије.

Русија то није урадила. Ако имате у виду Абхазију и Јужну Осетију, заправо је грузијска војска напала те територије. Оне су се браниле, затим су прогласиле независност коју није признала већина земаља у свету, али свакако их Русија није окупирала.

— Њих није признала ниједна земља у свету, а после распада Совјетског Савеза Грузији је био гарантован територијални интегритет.

Онда је требало да се добро понашају према својим грађанима. А они то нису радили.

— Да се вратимо на питање ширење НАТО-а. Неоспорно је да на границама бивше руске империје постоје страх и неповерење према Русији. Зато се и дешавало и дешава се ширење НАТО-а.

Својевремено су обећали Горбачову да се НАТО неће ширити на Исток. Али како то није било озваничено на папиру, радије су одлучили да забораве то обећање.

— У Америци многи поричу да су му тако нешто обећавали. Али шта је било било је и сада је веома компликовано утврдити чија је то кривица. Мени се чини да на Русији лежи велики део кривице што није могла да се помири са тиме да је изгубила у Хладном рату. У Русији су одувек биле веома снажне и идеје месијанства и руске изузетности, као и у Америци. Русија би желела да поврати статус велике државе. Сјајно је да постоје такве жеље, али треба почети од економије и побољшања стандарда људи.

Што се тиче месијанства и изузетности, дозволићете да се не сложим са Вама пошто званично у Русији нико о томе не говори. А са друге стране вера у сопствену изузетност у САД се гаји од малих ногу и рекла бих да је управо то основна карактеристика америчке политике. Да се осврнемо и на питање истраге која је у току у САД због наводног руског мешања у америчке изборе. Сада је под истрагом и председник Трамп. Шта мислите, може ли обичан Американац да поверује да су руски хакери изабрали америчког председника?

— Ја бих ставио неколико примедби. Прво, не чини ми се да је наводно…

Ви не мислите да је наводно мешање? Али доказа нема.

— Ја ипак не верујем да ако је 11 или 17 обавештајних агенција то рекло да све оне нису у праву. Што се тиче другог дела, о томе ко је изабрао председника Трампа — нема сумње да је председника Трампа изабрао амерички народ, а не Владимир Путин и не ФСБ. Наравно, америчко друштво је у овом тренуку веома подељено. Никада није било толико подељено од времена антиратних покрета, чак неки то пореде малтене са грађанским ратом. Али рекао бих да обични Американци мирно гледају на ту истрагу.

Подсетимо да се и Америка мешала финансирајући невладине организације, да је и ЦИА покушавала да искористи сајбер методе да би утицала на изборе не само у Русији, него и у Европи. Дакле, то је рецепт који су смислили у ЦИА?

— Ја то не знам, али неоспорно је да се многе земље мешају у политичке процесе других земаља. То није ништа ново и тиме су се бавили и бавиће се, али Америци је то веома тешко да прихвати зато што…

Зато што су они изузетни и само они имају права то да раде. А ако то чини неко други онда је то некако опасно.

— Ако говоримо о председнику Трампу, он никада није говорио о америчкој изузетности. О томе је причала Хилари Клинтон. Трамп је у свом инаугурационом говору дао прилично контрадикторне изјаве. Рекао је да ће Америка увек имати на уму своје националне интересе, али ће полазити од принципа да ће и друге земље изнад свега стављати своје националне интересе. Штавише, он је први пут од Другог светског рата рекао да Америка неће наметати другим земљама свој политички систем и своје вредности.

Добро је што је Трамп то обећао у свом инаугурационом говору. Али утисак је да му не дају да спроведе у дело било шта од оног што је обећао. Сазнали смо да га тзв. дубока држава омета да трансформише односе између Русије и САД. Како ви то видите?

— Не познајем Трампа нити како ради његова влада, али ми се чини да је велики проблем у томе што он нема посебан политички програм. Дао је толико изјава, а онда кад је дошао на власт много тога је променио. Већи је проблем у томе што у Америци постоји реална подела власти, а Трамп можда није схватао да се Америком не може управљати као корпорацијом.

У Сенату је изгласано пооштравање санкција против Русије. Те санкције први пут су отворено погодили европске интересе. Да ли се може рећи да је једна од мета тих санкција Европа?

— Мислим да је на Европљанима да решавају како да спроводе те санкције. Ја на њих гледам двојако: подржао бих личне санкције против одређених чланова владе и посебно против оних којима породице и деца живе у Европи, на Западу, који тамо поседују имовину. А мени се лично чини да санкције често не доносе резултате. Примера је много: санкције против Ирана, Кубе. Ни са Русијом санкције неће донети ефекат који би Америка желела.

Може ли се жеља да се казне компаније које би хтеле да уложе новац у, на пример, „Северни ток 2“ објаснити економском коришћу за америчке компаније? Односно, иза тога се ипак крије гас?

— Главни циљ је пре свега политички, а желе да га постигну економским средствима. Ако 90 одсто благостања Русије зависи од цена природних ресурса и нема сумње да ако неко жели да је казни најлакше је да пресече главни извор тог благостања.

Са друге стране, Америка има гас из шкриљаца који жели да прода.

— Продаја гаса из шкриљаца катастрофално би утицала на Русију. Али закључак је следећи: Русија треба да размишља о унутрашњем развоју привреде, да се скине са нафтне игле и зависности од цена нафте и природних ресурса.

Медији су објавили да Рекс Тилерсон има план обнове односа са Русијом и сарадње на стратешком плану. Постоји много области у којима Русија и САД могу да сарађују зарад глобалне стабилности. Могу ли да сарађују у Сирији?

— Ако се негде може догодити сукоб између Русије и САД то је онда у Сирији. Мало је реалне наде да ће Русија и САД сарађивати у Сирији на војном плану, или око „Исламске државе“. Али видећемо шта ће бити. Нисам видео шта Тилерсон спрема. Свакако да би нека сарадња и неки механизам били пожељни, као што је било и у време Хладног рата. Нема сумње да је неопходна нека стратешка сарадња чак и у условима идеолошке конфронтације и потпуне несагласности, напросто зато да би се избегао страшан рат.

 

Извор: rs.sputniknews.com

loading...