БРАТ ЗА БРАТА: Срби и Руси обнављају Хиландар

Завршено је око две трећине радова на обнови онога што је страдало у пожару који је Манастир Хиландар задесио 2004. године, али ће бити потребно још пет година да се заврши његова темељна реконструкција, прва још од времена краља Милутина. Осим државе Србије највише средстава за помоћ Манастиру стиже из Русије.

Изградио га је грчки монах светогорац Георгије Хеландариос, а Манастир Хиландар на Светој гори Атоској обновили су Стефан Немања и његов син монах Сава 1198. године. Од тада непрекидно живи Манастир био је и остао једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Са очуваном најбогатијом колекцијом оригиналних старих рукописа, икона, фресака, данас представља најзначајнију ризницу српске културе уопште.

Марта 2004. године ватра је прогутала више од половине Хиландара. Захватила је Бели и Стари конак, параклисе. Све је страдало до Пирга Светог Саве који је спасио хиландарску ризницу. О обнови Манастира у разговору за Спутњик у време васкршњих празника говори директор Задужбине Манастира Хиландар Миливој Ранђић.

У којој фази је обнова Манастира Хиландар од како је пострадао у пожару и у којој мери је обновљено оно што је изгорело?

— Радови на делу Манастира који је горео почели су 2006. године, до када је интензивно рађено на пројекту општег плана обнове. Ми смо тренутно на делу који је изгорео извели око 75 одсто радова и надамо се да ће Бели конак, који нам је био главни циљ, до краја ове године бити завршен. Видећемо да ли то подразумева и могућност да га предамо у употребу.

Шта је оно на чему се још интензивно ради, или што је приоритет?

— Ове године ћемо, такође, радити на пројекту два објекта која нису непосредно горела, али су угрожена. Један просто временом, то је манастирска звонара која се налази са југоисточне стране. Кровна конструкција је веома страдала и с обзиром на то да су на њој звона мораћемо је да реконструишемо. Почећемо и радове на крову трпезарије. Тај објекат је дохваћен пожаром, али је, нажалост, више страдао током гашења пошто је ту вода направила проблеме.

Ипак, наш главни задатак у овој години, ако Бога да, биће демонтажа камено-кровног покривача како бисмо заменили трулу конструкцију. Трпезарија је повезана са делом Манастира где је пожар и започео и местом где је била, у грађевинском смислу, његова слаба тачка, где због слабих темеља долази до померања зидова. Заједно са трпезаријом радићемо и два објекта који су први изгорели, а последњи се обнављају, а то су игуменарија и дохија.

Када рачунате да би све то могло да буде завршено и да ће Манастир коначно бити без скела и грађевинских радова?

—  Све то зависи од средстава са којим располажемо. Реално, негде око пет година је потребно да би се овај цео подухват заокружио, јер не изводимо само просте грађевинске радове. Примера ради, у овој години на оној страни где су игуменарија и дохија ми морамо да изведемо радове који имају истражни карактер. Проблеми су са темељима. Процењено је шта је у питању. Више стручних екипа, наш Институт „Јарослав Черни“, неколико грчких института било је укључено у тај подухват. Ми уклањамо остатке шута не после овог пожара, него после оног који се десио у 18. веку, који је затрпао подруме објеката игуменарије и дохије.

Коначан пројекат реконструкције, пре свега учвршћивања и трајног решавања, не можете да имате док не завршите истражне радове.

Сами сте рекли да све зависи од прилива средстава. Коликим средствима располаже Манастир, односно како она пристижу?

— Србија није заборавила Манастир Хиландар и од када се десио пожар до данас она успева да из буџета одвоји средства. Некада је то био значајнији износ, дошла је криза, износи су се смањили. За ову годину реч је о суми од 70 милиона динара, прошле године је било 60 милиона. Укупно до сада од 2004. године из буџета је дошло око девет милиона евра. Од тога није све искоришћено за грађевинске радове, с обзиром на то да су биле и велике активности установа на конзерваторско-рестаураторским радовима на живопису, на покретном наслеђу. Средстава се врло наменски троше за конкретне пројекте о чему одлучује Комисија за Хиландар.

Када уђете у овакав подухват прва ствар коју морате да урадите је да се наоружате стрпљењем, посебно братство Манастира које дефакто живи на градилишту, што је компликовано, поготово када морате да одржите активан живот у том простору.

Може ли се исказати у којој мери је Хиландар ризница српског идентитета и културно-историјског наслеђа, с обзиром на то шта све чува?

— Не могу да одговорим прецизним процентима и искрено речено мислим да нико није подвукао такву црту. Али српске владарске повеље, примера ради, држи манастир Хиландар у том обиму, у тој количини и са толиком базом информација, да их у укупном збиру нема више него што их има у Хиландару. Али је занимљиво да је у Хиландару то сачувано, чак и онај најстарији, па самим тим и најважнији српски рукопис Мирослављево јеванђеље, које је било у Манастиру до краја 19. века, па је отуда као дар Србији пребачен у отаџбину.

Можемо да говоримо о иконама од којих су неке ремек дела светске уметности свога времена, што је општепознато у византолошким круговима, али, нажалост, недовољно у широј јавности. Хиландар је по томе специјалан и јединствен. На крају крајева, он сам је најстарија установа српског народа која у континуитету постоји од дана када је основана. Имамо старијих манастира, али ниједан није успео да очува непрекинути континуитет који је Хиландар очувао. У том смислу он је јединствен за српску културу и српски идентитет.

У којој мери је завршена дигитализација тог блага како би се оно сачувало за будуће генерације, како се она одвија?

— Дигитализација траје. Десетине хиљада снимака архива, стотине хиљада снимака страница хиландарских рукописа су направљени за све ово време. Није све истог квалитета. Један део материјала снимљен је готово у журби, одмах после пожара, у годину-две дана, без адекватне опреме. Снимљен је са свешћу да све преко ноћи може да нестане. Ако вам пола манастира нестане, ви предузимате некакве активности да морате да сачувате оно што се да сачувати.

Започели смо озбиљан подухват формирања дигиталног фонда хиландарског наслеђа са амбицијом да у једном тренутку имамо на још једном месту, не само у Хиландару, и дигиталне записе. А то друго место је у Београду, у Задужбини светог Манастира Хиландара. До сада смо урадили онолико колико смо могли с обзиром на средства којима смо располагали.

На кога можете да рачунате у том послу?

— Имамо помоћ Народне библиотеке Србије, Републичког завода за заштиту споменика културе, покрајинског завода. Снимање живописа, фрескосликарства, у доброј мери је помогао „Телеком“ обезбеђивањем опреме, а након тога су се укључиле и неке фирме. Међутим, искрено говорећи, за тако обимно наслеђе увек недостаје средстава, али не вреди се на то жалити. Просто живимо у таквом времену. Као што се људи сналазе и ми се тако сналазимо. Доста људи нам помаже бесплатно, доста је добровољаца стручњака, имамо велику помоћ људи са свих страна који прилажу.

Две године за редом имамо акцију Инфостана, на чији обједињени рачун за комуналије људи добровољно уплаћују средства за Хиландар. Морам да приметим да се људи заиста одазивају и око девет милиона динара се сакупи сваке године, а било је 16.000 уплатилаца, што је веома висок проценат.

Сигурно примате и донације наших људи из дијаспоре, али и странаца који поштују и воле Хиландар и посећују га?

— Наша дијаспора се одазвала на сваки апел који је Манастир упутио. Морам да подвучем да поред државе, кључна подршка Манастиру долази од Српске православне цркве. Његова светост патријарх Иринеј је лично везан за Манастир Хиландар, у последње године два пута је долазио да обиђе радове и задовољан је оним што успевамо да постигнемо, а пре свега мислим на квалитет радова.

Што се тиче људи који нису из нашег народа доста је помогло Друштво пријатеља Свете Горе из Велике Британије, међу њима и принц Чарлс и то није била само морална, него и материјална подршка. Оно што бих подвукао је подршка Руса и Срба који живе у Русији и ми смо из оба та извора примили велике износе средстава. Мислим да је поред Републике Србије, највећа подршка дошла из Русије.

Последњих година се подиже манастирска економија, подигнути су нови засади маслињака, винове лозе, све у намери да Хиландар у што већој мери сам финансира, колико може, оно што је битно.

— Сви манастири по свом карактеру су у ствари задужбине. Наша светородна лоза Немањићи била је ктитор кроз оца и два сина, Стефана Немању, Светог Саву и Стефана Првовенчаног, али је Манастир и касније код свих српских владара имао посебан положај с обзиром на његов значај за српску историју. Па чак и у време комунизма било је људи који су имали свест о значају тог места као културног и духовног споменика и на крају као живог манастира. Пожар је поново пробудио све то, на крају произвео највећу обнову Манастира од времена краља Милутина, који је Манастир готово потпуно реконструисао, проширио, подигао његову заштиту. Ми се трудимо да ова реконструкција има карактер такве трајности као што су и претходни подухвати кроз историју Манастира омогућили да он траје генерацијама и данас буде то што јесте. Другачије је време и манастири морају да функционишу као самоодрживе целине како су у суштини увек и функционисали, али данас потражује нове начине за све то. Зато су подигнути засади винограда. Ми се надамо, с обзиром на то да се производи добро вино, да ће то у неком периоду озбиљно моћи да подржи живот Манастира и да ћемо имати добар и самоодржив систем.

Културно добро најбоље опстаје онда када живи свој природни живот и подразумева обезбеђивање те самоодрживе економије која треба да омогући стицање прихода на основу којих се функционише. Никада неће престати приложништво према манастирима, али такође, потребе овог времена данас подразумевају да се манастири и братства укључе у цео тај подухват.

Да ли бисте нам на крају пренели како су у Манастиру текле припреме за највећи хришћански празник, васкрсење Христово.

—  Празнична Богослужења су у сваком манастиру, посебно светогорском, јесте нешто што је најважније. Монаси су се молили, постили. Васкршњи пост, као и сваки, служи за наше лично сагледавање и смиривање наших страсти, што у ствари кроз цео живот покушавамо, тако да су се и монаси са тим носили.

Слушаоцима и читаоцима Спутњика нека је благословено васкрсење Господње. Христос Воскресе!

 

 

Извор:  rs.sputniknews.com