НАТО И ЕУ У ЧУДУ: Путин жели да Србија буде јака на свим пољима

Када руски председник за три сата, пред званицама из целог света, јавно помене Србију пет пута, то може само да значи да у себи и у кругу најближих сарадника то учини – можда и хиљаду пута чешће

Последње заседање Дискусионог клуба „Валдај“, одржано крајем октобра у руском спортском туристичком центру Сочи, било је по обичају обележено дијалогом председника Владимира Путина с бројним светским политиколозима, политичарима и научницима, међу којима су били и троје бивших шефова држава, Финске, Аустрије и Јужноафричке Републике – Тарја Халонен, Хајнц Фишер и Табо Мбеки. У условима свеприсутне међународне конфронтације, где снаге одмеравају Русија и САД, односно НАТО, Путинов трочасовни наступ на пленарном заседању клуба није се одликовао сензационалним изјавама.

ПОСЕБНО МЕСТО СРБИЈЕ

Руски лидер је, углавном, сумирао и подвлачио своје раније ставове, а пре свега о недопустивости доношења светских одлука у само једном центру, једној престоници, као што је био случај претходних деценија. У том смислу, приметан је континуитет руских ставова у последњих 10 година, почев од фебруара 2007, када је Путин одржао чувени Минхенски говор. Осим што је тада шокирао Американце, Путинов говор може се сматрати сигналном ракетом у борби за мултиполарни свет и данашњу међународну ситуацију која се све чешће назива „новим Хладним ратом“.

Међутим, овогодишњи Путинов говор на „Валдају“ има једну значајну особеност, по којој се разликује од свих његових ранијих наступа. Говорећи пред званицама из целог света, руски лидер је чак пет пута поменуо Београд и НАТО бомбардовање српске престонице 1999. године. При томе, није пропустио да укаже да је то била међународна агресија, коју је оквалификовао као „дивљаштво“. Ако је до сада у својим важним наступима јавно помињао Београд, Србију и Косово, просечно једном у две године, онда не може да остане непримећено да је на „Валдају“ то чинио сваких пола сата. То можда некога може да зачуди, али треба знати да Србија из много разлога заузима посебно место у руском координатном систему.

Још је председник Борис Јељцин, 24. марта 1999, оценио бомбардовање Југославије као „најгрубљу грешку Клинтона и Американаца“. Несумњиво, радило се о дрском кршењу међународног права, агресији на суверену државу, без одобрења Савета безбедности УН. Такође, напад на СРЈ отворио је апетите Вашингтону, после чега је уследио низ незаконитих интервенција с хиљадама погинулих цивила и милионима избеглица, о чему је Путин и овом приликом говорио. Све то довело је до наглог пада међународног угледа САД, које су после пада СССР-а остале усамљена суперсила на светској арени. Зато је Јељцин, иако Москва тада није била у стању да се директно супротстави западној агресији на начин како то данас чини, био у праву у својим оценама америчког понашања. Била је то најгрубља и најкрупнија грешка Вашингтона, након које су уследиле све нове и нове, да бисмо данас дошли до ситуације да Американци интервенишу у свету – више се ни формално не обазирући на међународно право и СБ УН.

ПОГРЕШАН ИЗБОР ЕЛИТА

Теме овогодишњег Валдајског клуба биле су односи Русије и ЕУ, као и глобални поредак кроз 10 година. Путин је оценио да је данас у кризи и пројекат глобализације, а да Европа сама поручује о неуспеху мултикултурализма. „Сматрам да је таква ситуација умногоме последица погрешног, пребрзог и превише самоувереног избора који су елите појединих земаља начиниле пре четврт века“, објаснио је руски лидер, истакавши да су ове земље, сматрајући себе победницима у Хладном рату, одлучиле да светски политички и економски поредак почну да преобликују по мери сопствених интереса.

Испоставило се, додао је Путин, да многи нису били с тиме сагласни: „Зашто крити, сви ми добро знамо и разумемо: многи нису били сагласни, али неки више нису могли томе да се супротставе, а неки још нису били за то спремни. Ипак, резултат свега је да се систем међународних односа налази у грозници, а глобална економија не може да изађе из системске кризе.“ На тај начин, Путин је, макар увијено, признао да су Русија, Кина и друге земље утицале на љуљање актуелног светског поретка којим доминира Америка. То је образложио понашањем „данашњих силника“ који моментално „одбацују у канту за смеће“ све стандарде који им не одговарају и нису им више корисни.

„Тако је била донета одлука ударима ракетама и бомбама у центру Европе, по Београду, затим по Ираку, па по Либији. Чак је и операција у Авганистану отпочета без одговарајуће одлуке СБ УН. Покушавајући да измене у своју корист стратешку равнотежу, сломили су и међународноправни режим, који забрањује размештање нових система противракетне одбране (ПРО). Створили су и напумпали оружјем терористичке групе, чија суровост подстиче милионе људи у бекство, пресељење, миграцију, а читаве регионе гура у хаос. При свему томе, стално се штанцују претње, измишљене, митске, као што је фамозна ’руска војна претња’. То је заиста профитабилна делатност: могуће је извлачити све веће војне буџете у својим земљама, постројавати савезнике под интересе једне суперсиле, ширити НАТО, приближавати инфраструктуру Алијансе, борбене јединице и нову технику ка нашим границама“, објаснио је руски председник своје виђење механизма безбедносне кризе у свету, а посебно у Европи.

НАМЕТНУТА НЕЈЕДНАЧИНА

Још је истакао, онима који наводно бране цивилизацију од неких нових варвара, да Русија не намерава никога да напада. Ово је, међутим, један логички парадокс за који је Путин свестан да је у њега упао. И сам је често говорио, цитирајући Бизмарка, да нису важне намере, већ потенцијали. Руски офанзивни потенцијал данас је сигурно међу највећим у свету, па једва да има користи од Путиновог убеђивања да Москва „не намерава никога да нападне“. Ширење НАТО и ПРО, војно опкољавање Русије – све су то узроци који су подстакли Кремљ да значајно ојача војне потенцијале. И то Русија није могла да избегне, ако није желела да постане жртва агресије. Како сад објаснити и уверити било кога да Москва нема агресивне намере, ако је у стању да окупира пола Европе за 72 часа? То је наметнута неједначина за коју Путин мора да нађе решење.

Он то и покушава. „То је просто незамисливо, глупо и нереално. Само у Европи чланице НАТО имају 300 милиона људи, заједно са САД то је 600 милиона. У Русији сада има свега 146 милиона. Смешно је о томе чак и говорити. Али не, то ипак користе за постизање својих политичких циљева.“ Путин је, међутим, поменуо и америчке проблеме, о којима западни медији углавном ћуте, „од колосалне задужености до пораста насиља уз примену ватреног оружја и полицијског иживљавања“. Уз то, поставио је и своју логичку замку Вашингтону, рекавши да „Америка није ваљда банана-држава, па да Русија може да утиче на њене председничке изборе“. „Америка је велика држава. Исправите ме ако грешим, молим вас“, прокоментарисао је антируску медијску хистерију уочи америчких избора, где је чак и директор ФБИ Џејмс Коми проглашен да је „стао на Путинову страну“!

Председник Русије је поручио да „темеље будућег света треба тражити данас“, подсетивши још једном на „ударе по Београду“, за које је још раније оценио да су управо они довели до трајног кварења односа Русије и САД. „Суштински, то је била агресија. Нећу сада да говорим о хуманитарној компоненти која је претходила овим одлукама, већ говорим о ударима бомбама и ракетама на крају 20. века у центру Европе. Не знам како ви на то гледате, али за мене је то било дивљаштво, просто дивље. Тим пре што се све дешавало уз заобилажење Повеље УН, нико то није одобрио. Чим су се с тиме суочили, одмах су почели да говоре како је то застарело, како треба мењати“, напоменуо је Путин и још једном нагласио да су потом уследили Авганистан, Ирак, Либија и Сирија.

ЗАСЛУГЕ СРБИЈЕ

Затим је на ред да постави питање дошла америчка новинарка, која је хтела да направи аналогију између Косова и Крима. Путин је одговорио: „Ево, ви сте навели примере бомбардовања Југославије и Београда, и Крима. Хвала вам за такав, просто одличан пример. Бомбардовање Београда је интервенција супротна нормама и правилима међународног права. Да ли је СБ УН донео одлуку о војној интервенцији у Југославији? Није. САД су то учиниле унилатерално. Ви сте поменули Крим. А шта је било на Криму? Ви сте од Југославије, а потом Србије, одвојили део државе, Косово. На Косову је парламент гласао тек после војне интервенције и многобројних жртава. А на Криму није било никаквог рата. Није било никаквог бомбардовања, ниједан човек није погинуо. Једино што смо ми урадили, омогућили смо изражавање воље народа на референдуму, у пуној сагласности с Повељом УН. Овај зачарани круг мора да се прекине. Већ сам много пута рекао и желим још једном да кажем: Југославија, Ирак, Либија, Авганистан, приближавање НАТО – шта је то све? Онда кажу: зла Русија предузима неке кораке. А ви престаните да нас провоцирате на активну заштиту својих интереса.“

Све наведено само потврђује стару претпоставку: велике политичке и друштвене промене у Русији покренуте су због Србије, због НАТО агресије над Југославијом. И то из најмање два разлога. Прво, Руси и њихово руководство веома су осетљиви на судбину православних словенских народа, посебно српског. То што нису могли, или нису смели 1999. да спрече катастрофу наше земље, оставило је дубок траг у њиховој колективној свести. Ова њихова издаја Срба, како Руси називају догађаје из 1999, описана је у бројним песмама, популарним филмовима, књижевним делима. Све то се може лако пронаћи на интернету. Догађаји у Србији подстакли су их на дубока преиспитивања и изазвали трајан осећај срамоте – што за народ с вековном империјалном традицијом може деловати разорно попут земљотреса.

С друге стране, не само аналитичари већ и обичан народ у западном сламању Србије препознао је сопствену, не тако далеку будућност. Постало је свима јасно ко ће и на који начин да се обрачуна с Русијом, још увек слабом после колапса СССР-а. Притајене елите, окупљене око безбедносног апарата и Руске православне цркве, иницирале су једини могући корак: смену практично комплетног дотадашњег руководства и довођење на власт млађих, патриотских снага. Истовремено, започели су програми обнове државе и друштва у свим виталним сферама. Резултат тога видимо данас – Русију моћну и спремну да укрсти копља са Западом, али истовремено окружену великим државама које је подржавају, попут Индије, Ирана и Кине. А за све то, без претеривања, заслужна је Србија, мала држава с народом који ствара велику историју. И када Путин за три сата, наизглед без претераног разлога, јавно помене Србију пет пута, то може само да значи да у себи и у кругу најближих сарадника то учини – можда и хиљаду пута чешће.

 

 

Извор: Богдан Ђуровић / Печат

Један коментар на “НАТО И ЕУ У ЧУДУ: Путин жели да Србија буде јака на свим пољима

  1. Putin je jedna GROMADA od coveka ..
    Svaka mu je na svom mestu ali on i Ruski narod nemaju zasto da se stide u ne pomaganju Srbije
    pred bombardovanje 99. god.
    Krivci su tada bili u Beogradu, Milosevic i ljudi koji su ga okruzivali nisu hteli da uzmu S300
    jer nisu verovali da neko moze da nas bombarduje … prekinite da lazete narod da nisu Rusi hteli…
    I da nisu hteli imali su valjan razlog … Jer su Aspida Mira i Milosevic podrzali pobunjenike i svrgavanje Jeljcina drzavnim udarom i paljenjem belog doma u Moskvi…
    Napominjem i pored ovog …bili su voljni da isporuce i S300 i mnogo drugo naoruznje …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.