ОВО ЈЕ ПРАВА ИСТИНА О КОСОВСКОМ БОЈУ: Срби су победили, Бранковић није издајица, Обилић убио Мурата у борби

Данас је Видовдан,јако битан дан за Србију и српски народ.Сви знамо за Косовски бој и слушали смо разне теорије,дан данас ми још увек трагамо за истином.Ако се питате да ли су Срби победили или изгубили прочитајте ауторски текст који је за наш портал написао Др Јован И. Деретић.

Јован Деретић (фото: ЈуТјуб)

Пише: Др Јован И. Деретић

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355—1371), многи крупни и ситни феудалци, србска властела или „великаши“, како их памти народно предање, угрозили су јединство српских земаља.

О србским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима: „И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“ (Јован Кантакузин, Историја) Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако: Западна Македонија (краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371) Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш — исто као турски вазали после 1371) Западна Србија: жупан Никола Алтомановић Зета (Балшићи) Косово (Вук Бранковић) Морава (кнез Лазар Хребељановић) Једино су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Oдлучном битком да се предупреде непрестани налети Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију.

Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу. Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника. Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина.

Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. Након пораза у битци на Марици, Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Привредни и културни напредак државе, кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је потчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина. Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

Tурски писци који су директно били противници, иако они сви покушавају да сакрију, да је алахова војска поражена, јер су они Турску,муслиманску војску сматрали алаховом војском,али њихов опис битке је веран, један податак : Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару Мурату и до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса. Друго, стуб који је син Лазарев Стефан поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке ….

Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци. Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко. Ово су чињенице, то су написали Турски хроничари. Никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

Како се десило да је Лазар ухваћен? Када је Мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао а он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече. Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико људи, око Самодреже. Он опколи цркву, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене.

То је истина. Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је србска витешка етика и етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства Мурата.

 

 

Извор: СРБИЈА ЈАВЉА

loading...