По ком критеријуму Ђинђић добија споменик пре ових изузетно значајних личности…?

Познато је да је 29. маја 2016. године актуелни председник српске Владе донео одлуку да се у Београду подигне споменик убијеном премијеру Зорану Ђинђићу, а недавно је објављено да ће споменик бити постављен на Студентском тргу, испред Филозофског факултета.

Како је већ уобичајено код нас, мишљења су и у вези с том одлуком подељена. Једни мисле да убијени премијер заслужује споменик, али да је неприлично да га подижу они против којих се борио. Други се пак питају да ли такав политичар збиља заслужује споменик у престоници земље која је ратом разарана, с обзиром на његову изјаву дату Њујорк тајмсу 8. марта 1999. године да са Србијом не треба потписати мировни споразум све док се Милошевић не обори.

У вези с том одлуком, проф. др Мило Ломпар указује да је главни проблем лишеност критеријума по којем се Ђинђићу подиже споменик: „Ако је критеријум политичко убиство, онда треба почети од споменика краљу Александру Обреновићу и краљу Александру Карађорђевићу. Њихових споменика у Београду – нема. Ако је критеријум – чињеница власти, онда би се прво требало сетити краља Милана Обреновића. Ако је критеријум – популарност и демократичност, онда би требало почети од најпопуларнијег и најдемократскијег нашег владара: краља Петра I Карађорђевића. Ниједан од ових владара нема споменика у Београду“ (Полихисторска истраживања, стр. 186).

Иако је временска дистанца у односу на политичко деловање покојног премијера мала – због чега још увек није могуће објективно оценити његов историјски и политички учинак – није нам потребна дистанца за суд о томе да је бомбардовање Србије 1999. године било – зло. Као сасвим обична грађанка, која је тада живела у Нишу, не могу да заборавим сцене чији смо тада били сведоци (рецимо, ово и ово). Стога мислим да је и својевремени захтев да се настави са произвођењем таквих призора такође била она знаменита Фушеовагрешка („C’est pire qu’un crime, c’est une faute“).

Остаје и недоумица – зашто би споменик требало подићи не на месту где је премијер убијен, испред зграде Владе у којој је радио, већ на Студентском тргу, и то испред Филозофског факултета? Зашто се подиже споменик политичару на тргу на којем су Ректорат, Филозофски, Филолошки и Природно-математички факултет, споменици Његошу, Доситеју, Јовану Цвијићу и Јосифу Панчићу? Као што каже професор Ломпар – по ком критеријуму?

Када размишљам о томе коме би било далеко приличније подићи споменик испред Филозофског факултета, одмах ми пада на ум име једне велике Српкиње – Ксеније Атанасијевић (1894–1981). У Београду не постоји споменик тој првој филозофкињи у Срба, првој жени која је докторирала на Београдском универзитету, првој жени која је предавала у високошколској установи на простору некадашње Југославије. Без обзира на све врсте прогона којима је била изложена – а политички је прогањана и од нациста и од комуниста  –  њен интегритет био је неприкосновен, а у „злим временима“ у којима је живела, ова „најученија жена на Балкану“ чврсто се борила за право на слободу мишљења.

Београд и Србија дугују споменик Ксенији Атанасијевић тим пре јер јој се данас ни гроба не зна. Неколико година након њене смрти прекопана је гробница у којој је сахрањена, будући да нико није плаћао гробљанске таксе. Тако данас не можемо ни да положимо цвеће на њен гроб.

Ксенија Атанасијевић волела је своју земљу, била јој је привржена. Иако је у Првом светском рату изгубила рођеног брата и бројне пријатеље, њен однос према рату и бомбардовању Београда био је јасан и непоколебљив: „Београд је храбро подносио бомбардовање Аустријанаца, док су му најбољи синови, међу којима и мој брат, гинули борећи се са три непријатељске војске. Београђани су јуначки подносили гладовање и хладноћу, а огромна већина њих одбијала је да ступи у ма какав однос са окупатором“ (наведено у: Живот и мисао Ксеније Атанасијевић, стр. 24).

Из њеног дневника сазнајемо и о томе шта је мислила о „савезничком бомбардовању“ Београда, на Васкрс 1944. године: „Овакво дивљаштво од Енглеза и Американаца према нама, који смо им тобожњи савезници, никад нисам могла очекивати. (…) Београд је злочиначки разрушен. Читаве улице су уништене. Осећам се дубоко недорасла да схватим зашто је све то било. Моја схватања су увек била етичка и логичка. Реалност је ужасна и језива. Зашто је све ово чудо било – доиста не знам“ (наведено у: Живот и мисао Ксеније Атанасијевић, стр. 201).

И сада, када размишљамо о томе коме се и где, код нас, данас подижу споменици – а споменик Ендију Ворхолу је најновија идеја – не можемо да се отргнемо утиску о хроничном недостатку континуитета, реда и логике. Уколико бисмо подигли  споменик Ксенији Атанасијевић, утврдили бисмо свест о томе шта је вредно, а шта није, ко су нам непријатељи, ко су нам „савезници“, а ко стварни пријатељи, ко нас је бомбардовао као непријатељ, ко нас је бомбардовао као „савезник“, а ко нас није никада ни бомбардовао ни нападао.

Управо то јесте свест коју неки данас овде желе – бар да затоме. Зато Енди Ворхол, а не Ксенија Атанасијевић.

Зорану Ђинђићу могло би се штошта замерити, али не и оспорити да је био интелигентан и образован. И он би, сигурно, осетио неприличност поменуте „споменичке политике“. Осим што је намерно контроверзна, па производи сталне спектакле, њен циљ данас сигурно није неговање и грађење истинске културе сећања српског друштва. А у тој култури свакако би требало да је испред Филозофског факултета у Београду место за споменике великим српским мислиоцима, од којих је једна од најзначајнијих српских жена – Ксенија Атанасијевић.

 

Извор: Слађана Илић / Фонд стратешке културе