ДА СЕ ВРАТИ ВОЈНИ РОК, ДА ПОСТАНЕШ ЧОВЕК: 12 месеци војске је права ствар за сваког младића!

Служење војног рока за многе је била привилегија, данас, нажалост или на срећу већ оскранављене генерације и лишене правих моралних вредности војни рок је укинут као обавеза. Преносимо у целости искуство једног војног обвезника:

„Служење војног рока прво је била велика част, па велика обавеза, па на крају велики “смор”. Тако су га доживљавале генерације које су служиле три године, две године, годину и по, 12 месеци… Све док нису укинули обавезно служење војске. “Коначно”, повикали су. “Шта ће то мом детету”, говорили су неки новопечени родитељи.

Ја сам био међу последњима који су служили обавезни војни рок од 12 месеци. Покушаћу да вас убедим у оно у шта дубоко верујем: Обавезни војни рок је добра ствар, како за момке који га служе, тако и за њихове најмилије, али и за државу у којој живимо. Ону коју још, мало ко с поносом у срцу, назива “отаџбина”.

Бићу кратак, искористићу неке слике које ми се мотају по глави,“снимљене” у Новом Саду, нешто после бомбардовања.

Патриотизам

Први дан у касарни и буђење у 5.30. Изводе нас онако чупаве, необријане, мекане и размажене. Постројавају нас на писти. Тишина, ветар, кишица. Децембарски мрак. Пред нас излази старији водник Лазић, здепасти антипатични лик који је прошао пакао на Косову. Касније сам заволео тог човека. Доживео је велику породичну трагедију. Заплакао бих због тога што му се десило. Да нисам био у војсци.

Окрећу нас на праву страну. Појма ми немамо. Ни куда гледамо, ни коме служимо, ни којој застави се клањамо. Један војник иступа из строја, прилази некаквом стубу. Почиње некаква траљава музика. Полако капирам да је то химна. Војник диже заставу. “Који је бре ово к*рац? Какво смарање, па неће ваљда годину дана овако са овим глупостима”, питам се, као и десеторица “гуштера” поред мене.

Дванаест месеци касније. Стојим на последњем дизању заставе. Срце ми је пуно поноса, љубави према отаџбини, химну доживљавам као део себе. Срцем је слушам. Убио бих за ту заставу, дао бих и живот. Застава и химна су веће од мене. Волећи и штитећи њих, волим и штитим своју будућу децу. Враћам дуг својим прецима. Схватам то као што никад пре и после нисам схватао. Прађед и чукунђед су се борили на Мојковцу, гинули су због тога. Да нису, они и други, не би било ни мене, ни ове државе у којој живим. Колико сам велико и незахвално ђубре био, док нисам научио шта значе речи “патриотизам” и отаџбина”.

Добро, помогли су томе и они који су их девалвирали деведесетих. Они који су пљачкали у то име, који су убијали па износили телевизоре и фрижидере. Они су убили патриотизам у Србији. Али то није изговор, ниједном од нас.

Знам, рећи ћете да к*њам претерано, али тако сам се осећао тог децембра. Тај осећај био је нешто најискреније и најплеменитије што сам у себи имао целог живота. Свидело се то вама или не. Свидело се то мени или не.

Здравље

У војску сам дошао размажен, млитав, неозбиљан и нарушеног менталног и физичког здравља. Или, како сам ја то у то време звао, “супер сам се зезао, блејање, пиво, видео игрице, хамбургери”. Другог дана су нас одвели да трчимо. 400 метара, полако. Душу сам испустио. Као и сви децембарци.

Кроз недељу дана трчао сам, полако, 400 метара без проблема. Кроз месец дана трчао сам километар за три и по минута. У августу сам трчао 5 километара у пуној опреми, прилично брзо, по било ком стандарду, без много напора. На плус 40. Јебени Нови Сад у августу. Док сам трчао, иза мене је трчао мој вод (био сам десетар, држао сам им обуку). Викао сам на њих, бабе из Београда и Новог Сада које су исто волеле “зезање и блеју”. “Ајде бре, м*јку вам ј*бем”, “ајде бабе, ‘ајде ј*бо вас ко вас направи”, урлао сам. Неки од дечака би се успротивили, неки би скоро заплакали, неки би ме псовали у себи, неки би трчали док не поцрвене као паприке.

Кроз три месеца, тројица су била бржа и издржљивија од мене. Сјебало ме пиво у кантини. А сви су били спремнији него икад пре у животу. Боље су се осећали него икад у животу. Никад их девојке нису гледале тако лепо, кад изађу у град.

Свако од њих ме барем једном частио тим пивом у кантини. Свако у своје време, свако кад је схватио да су псовке које сам сипао биле најбоља ствар коју је неко урадио за њих. Позив за буђење из одвратног, млитавог и бескорисног “блејања” и “уживања”. Иницијација у прави живот, излазак из Матрикса.

Поента: Кад сам изашао из војске, био сам најздравији што сам икад био у животу. Као и моји војници. Као и моји десетари, пре нас. Могао сам све. Осећао сам живот, осећао сам моћ. А с њом и одговорност за свој живот, за животе других. За ону отаџбину коју сам поменуо горе.

Рад

Вероватно највећи шок који сам доживео у војсци био је одлазак на физички рад. Сређивали смо круг касарне код манастира Крушедол. Лопате, крампови, грабуље, ашовчићи… Али не за све војнике. Само за неке. Остали, шаторска крила у руке и скупљај отпад. Они за које нема шаторских – чупај рукама коров. И тако осам сати. До ручка, који је био ризи-бизи у конзерви из 1968.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Loading...