КУСТУРИЦА: 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали!

У Сарајеву, етнички почишћеном граду, мене су избрисали из матичне књиге рођених

Каква ће бити тренутна, привремена слика једне епохе, зависи само од силе која приповеда. Најжешће балканске клеронационалисте, једног верског фанатика, писца „Исламске декларације“, а потом и његовог наследника на трону најмлађе европске државе – глобална мрежа Си-Ен-Ен произвела је у борце за мултиетничку Босну. Док су Американци овај мегафон држали, парадоксално, популација Кинеза у Сарајеву, надмашила је број преосталих Срба.

Емир Кустурица још каже: То са истином је као са антибиотиком. Откривен је тек после Другог светског рата, а милионима година крио се у – буђи. Вековима га на кајмаку гледасмо, али га не видесмо! Видите, истинама увек треба времена, да памети на располагање пристигну…

– О НАТО агресији на Србију, Мадлен Олбрајт рече: „Можда смо прекршили међународно право, али смо људима ефикасно помогли“. Када она хвали неке од „историјских“, ревизионистичких књига о Великом рату, време је да „причање прича“ зауставимо и да се позабавимо науком, релевантним историјским изворима. Историја нас учи да су империјалистичке тежње довеле до рата, а то чине и данас: локалне пожаре распирују зарад остварења стратешких циљева. Срби треба да знају – Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао. Тако се десило, да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а у времену садашњем „Ди велт“ има потребу да пише, па то и чини, да су за Велики рат криви Срби и Руси. Видите, ми Срби имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци и култури Срби су дали највеће синове и кћери.Срби морају корачати напред спокојно. Зашто? Зато што је вредност научне истине непролазна. Са овим сазнањем, ја сам створио једини град на планети, посвећен једном писцу и његовом делу. У њему се налази Андрићев институт. Под окриљем влада Републике Српске и Србије, институт се бави проучавањем прошлости, с намером да трасира наше будуће путеве.

Док градите Андрићград, снимате и филм „На млијечном путу“. Ваши пројекти наилазе на критике из БиХ…

– Манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, а рекосмо да у Сарајеву популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, често показују своје право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Били су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту, које сматра својим. А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за њиховог вођу Бакира Изетбеговића и његове шехите. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста. Нјега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма и једног града, овакви ликови не могу осујетити.

 

Како је рођена идеја за „Млијечни пут“?

– У дедуктивном процесу, имао сам крај филма, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Створио сам је из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.

Може ли један савремени филм остварити ову мисију?

– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет – пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геџета“. Са интелектуалном, полако ће нестати и емоционална компонента филма. Култура ће постати луксуз за ограничен број људи…

Ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, на који начин сте га Ви доживели?

– Заблуда је да су новији филмови „сецирали“ насиље. Они су га покренули. На крају, потпуно су га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће и то је била мера насиља. Данас у једном филму погине 500 људи. То је нарочито опасно, у тренутку када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије…  Двоје љубавника беже од насиља и потере, тако почиње, а завршава се монашким данима главног јунака Косте. То је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о коме смо говорили, користим раније пронађени и доказано делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.

Библијски мотив змије игра важну улогу у филму, на који начин?

– Пре него што је у рају наговорила човека и жену на грех, змија је била месопотамски бог. Одатле се „преселила“ у Стари завет. Питом као голуб, мудар као змија, тако пише у Новом завету. Међу српским писцима, о змијама су најбоље писали Матија Бећковић и Десанка Максимовић. Бећковић каже да је она змија која нас је наговорила на грех кренула са нама у овај свет. Никада нас није напустила. А ми се ње сећамо као давно прошле опасности, која може побудити осећај религиозности или бајковитости, али се не схвата озбиљно. Зашто?Кроз историју човек је остварио огроман цивилизацијски подухват, напредак: доказао је, да је он највећа звер! Нема му равне. Велики део сценарија, па и тај о змијама, налази се у једној од прича из моје књиге „Сто јада“.

Специфична музика карактеристична је за Ваше филмове, да ли ће тако бити и овај пут?

– О музици брине Стрибор, већ имамо добре теме, једна је изведена из снимљеног сегмента о православном монаху. Теглећи товар камена, он се пење на врх планине, да би се горе ослободио терета… Музика је сада оплемењена изражајнијом ритмичком секцијом, ударалјкама и дечјим хоровима… Музичким, филмским а посебно поклоницима добре литературе биће интересантна и музичка варијанта препева „Женидбе Максима Црнојевића“ Лазе Костића.

Новија ратна историја време је у ком се срећу Анастасија  (Моника Белучи) и главни јунак Коста (чији лик Ви тумачите). Где се налази поприште ове ратне драме? У филму се јавља још једна историјска случајност и паралела – снимили сте сцену масакра сватова. Да ли је реч о убиству на Башчаршији и спаљивању заставе СПЦ 1. марта 1992. године?

– Книнска Крајина „покрива“ биографију Анастасије – Младе. Она је ћерка из мешовитог италијанско – српског брака, а на почетку сукоба нашла се у Крајини због судске оставинске расправе, после смрти оца. Ту је затиче рат, а њено бекство од потере и трагање за идентитетом окосница су заплета… У филму постоји и сцена масакра сватова, случајно сам се задесио у месту Клобук. То је најстарија насеобина на простору Босне, а упркос тој чињеници, историја још није дала довољно података о овом месту. Под темељима тог средњовековног града, налази се гроб „посечене свадбе“, гроб сватова које је убила нека непријатељска сила. Само су кости остале да сведоче о необичном догађају.

Ваша жеља је да филм доживи премијеру на фестивалу у Кану. Како после две „златне палме“ доживљавате фестивале?

– Сада сам фестивалски ветеран. Слично је, као када су на Кошеву играли ветерани Сарајева и Жеље: све је спорије, тромије и са мање страсти. Тек када завршим филм „На млијечном путу“, биће и нове енергије за фестивале. А овако је некада било: Венеција, година 1881. По „Лава“ за филм „Сећаш ли се Доли Бел“ отишао сам у униформи ЈНА. Итало Калвино, један од мојих омиљених писаца, имао је задатак да ми награду уручи. Човек се страшно мучио да на позорници правилно изговори моје име. Неко му је у томе помогао, па се ипак зачуло и то: „Кустурица“. Када се церемонија завршила, питао сам једног искусног новинара: Јел’ сад готово с овим стварима, или ћу морати још да шетам по овим фестивалима? Одговорио је: „Имаш злато, довољно ти је за цео живот.“ Није било довољно. Увек  сам плесао по ивици, са једне стране увек је била прошлост филма, а са друге, моја поетика у којој се срећу Шекспир и браћа Маркс и где су комбиновани, као што рекосмо, сви жанрови.

Рекосте на почетку, истини треба времена да памети на располагање пристигне. Убрзава ли Андрићев институт овај процес, јер слободу као циљ поробљених, ревизионистичка тумачења светских ратова игноришу, „причајући приче“ с позиције силе?

– Зашто би на пример, британски или канадски историчари узимали у обзир да је за наш мали народ добро било шта? Па и наша одлучност да се ропства ослободимо и да будемо еманциповани? Убиство Франца Фердинанда било је почетак стварања југословенске државе, а младобосанци су себе називали југословенским националистима. Стекли су тако интернационални карактер. Ја мислим да они нису били југословенски националисти. Суштина њиховог деловања била је политичка идеја ослобађања од ропства, она је била већа од свих осталих идеја. Све што постоји има своје корење и свој развој: Франц Фердинанд је био човек за кога се везују антисемитске, антипротестантске и антикапиталистичке идеје. Нарочито антисемитске. Његова појава кореспондира са појавом градоначелника Беча, који је био отворени антисемита, а у социјалном смислу један од носилаца идеје о клеронационалистичкој монархији. То су погубне идеје гајене и неговане око Франца Фердинанда. Он сам, путовао је на амерички Колумбија универзитет 1913. године да би одржао једно предавање. Његов домаћин, представио је Фердинанда као оличење расе која би требало да стоји над другим расама. Одржање царевине, по ставовима ових људи, подразумевало је владавину лишену сваких етичких норми. Знају данашњи владари света да историју не могу прекројити, али знају такође да се могу опасно поиграти са свешћу дела популације. Историја се чита из докумената, а ево га један који говори прецизно, шта је била Аустроугарска тог времена. То је порука начелника немачког генералштаба Хелмута фон Молткеа, упућена начелнику аустроугарског генералштаба фебруара 1913. године. Ту пише: „Мој је став сада, као и пре, да до рата у Европи мора доћи, пре или касније и то ће се у крајњој линији односити на борбу Германа и Словена. Треба зато извршити припрему за рат свих држава које су носиоци германске културе и духа, али би требало учинити да напад изгледа као да су га изазвали Словени.“

Упркос научној истини, Сарајево је уклонило све споменике младобосанцима, говори се о подизању споменика окупатору Францу фердинанду, како то разумети?

– Сви ови који су били робови, неће да остану слободни, јер им је речено како да се понашају. Уклонили су сва обележја која су подсећала на Принципа и младобосанце. Плоче скидају, а најпознатија је спомен-плоча Гаврилу Принципу, однета Хитлеру 1941. из окупираног Сарајева. Када је у „Времену“ осванула фотографија Хитлера загледаног у сарајевски плен, а захвалјујући Мухарему Баздулју који је дао и савршен приказ овог догађаја, мислим да је та слика рекла више од 1.000 докумената. Питам се како Сарајлије гледају на ову хитлеровско-„ослободилачку“ сцену? Баш та плоча стајала је иза угла, на 10 метара од куће где сам рођен. Мени је било веома чудно да родну кућу видим у Хитлеровом возу, у његовом командном штабу, у неком тунелу. Мучно. Зашто овако срамну ревизију Сарајлије трпе? Речено им је да је то њихов интерес, обећано им је да ће сталним тихим „ратом“ против Срба учврстити политички став који мора повезати 1914. и 1992. годину. Њима је стало да свету кажу: „Срби су били и остали зли, ми смо били и остали праведни и добри.“ Само, нису рачунали, да ће се у овом случају наћи на истој слици са Хитлером.

У овом поигравању историјом, где је будућност Бошњака и Срба, има ли наде за заједнички живот?

– Сарајево спаљује суштину из које су муслимани у Југославији доживели еманципацију. Ток еманципације наговештен је Принциповим пуцњем, она је тада почела, али су Бошњаци вратили сат уназад доласком Изетбеговића на власт. Он је брижљиво развијао екстремну склоност ка исламу, презентујући јавности лажни профил грађанина. Та лаж овог обавештајца, учинила је да он јавно говори о мултиетничком Сарајеву док протерује Србе, мислећи притом на Исламску декларацију коју је држао испод јастука. Уклопио се у политику великих сила, одбацио је потпис са португалског споразума и пригрлио рат, а управо је Изетбеговић имао кључеве мултиетничке Босне у рукама. Одбацио их је. Како се то догодило? Лако! Џорџ Буш 1992. излази пред ове наше председнике и каже да ће дипломатске односе са САД моћи да успоставе само они који изађу из Југославије. Народе у републикама локалци су хранили идејом да је Милошевић срушио Југославију. У стварности, много је важније шта је рекао Буш испред тоалета, у пола гласа, вођама зараћених.

САД су непрекидно у ратовима далеко од своје територије, како видите Европску унију у том савезништву ?

– Покушај Немачке да парира Енглезима и Французима родио је идеју освајања и светских ратова. Данас је Немачка доминантна тачка Европе, моћан механизам, који нажалост трпи велики притисак САД. У том односу они заједно Европу држе на неутралној тачки, где се Евроазија нуди са огромним подручјем искоришћавања ресурса, енергије. То је централни разлог нових војних освајања. Немачка и Русија су заједно направиле „Северни ток“, којим гас долази до Немачке слободно, али је реметилачки фактор из Вашингтона, пројектован кроз НАТО, присутан. И заснива се на војном освајању. Концепција Европе је америчка концепција. Када су улазили у Ирак, Американци нису заштитили најстарије споменике културе, месопотамске, који претходе Старом завету. Зашто? Одговорили су, имамо друге приоритете. Култура дакле није приоритет, Американци су равнодушни према уништењу других. Немачка би да прећути прошлост у тој игри, али истину не можеш претворити у лаж. И када ћутиш, наносиш велику штету и вређаш жртве.

Читамо ових дана у домаћој штампи: „Кнез Лазар, Милош Обилић, косовски јунаци били су тек плашт саткан од бујне националне имагинације“… Кажу, „национална политика произлази из користољублја“. Политика других, па и Сарајева према нама, не тумачи се, уз препоруку „да би Срби требало да гледају у своје двориште“. Откуда овакав степен самопоништења код Срба?

– То је апсурдно, волео бих да их видим како укидају и Херакла и Мери Попинс, енглеску, немачку и француску митологију… Прогласили би их лудима. Све то постоји, само да се ми не питамо: Где су данас Срби у Сарајеву? То је етнички почишћен град. На пример, ја се тамо нисам ни родио, није ме изгледа тамо никада ни било. Добио сам за то и уверење, званично, да нисам више уписан у матичну књигу Опћине центар Сарајево. Црно на бело. Прилажем и копију уверења као доказ. Тако је и „Тајм“, када сам пре канских „палми“ добио венецијанског „Златног лава“ и постао неко, освануо са насловом: „Ове године у Венецији је победио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ“. А нас и Сарајево дели историјски монтиран сукоб, кривица Србије што се ослободила Турака је вечна, Енглези и Немци су планирали да Турска много дуже остане ту. Успињање Србије није могло произвести наклоност великих сила, требало је спречити продор Русије у Европу, наметнути јој трајног непријатеља.

У непријатељском амбијенту, Србија је уз расходовање културе, успела да угаси и сопствену војску, па у случају елементарних непогода нема чиме да спасава људе из поплава, пожара…

– Откако смо демократски ослобођени оног 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали. У музеју нам стоји хеликоптер „Камов“, који је радио свега 600 сати, а за евакуацију људи, када затреба, нема летелица. Имали смо огроман број чамаца, хеликоптера, али је то распродато под фирмом да је застарело. Неко је демократију видео као расходовање сопствене државе и војске, у овим нашим министарствима. Притисак споља, демократске владе нису поднеле. Спровеле су укидање војске. У пракси, то је овако изгледало, наши министри војни, били су импресионирани америчком снагом. Дође један Ф16, пребаци их на носач авиона или разарач негде на мору, а по повратку, фасцинирани виђеним, ови наши одмах закључе да је неопходно да продамо све што имамо. Завршили смо ту причу неславно, банкротом, преко таквих типова.

 

 

Извор: искра.цо