КУСТУРИЦА: 5. октобра, ослободили смо се и свега вредног што смо имали!

У Сарајеву, етнички почишћеном граду, мене су избрисали из матичне књиге рођених

Каква ће бити тренутна, привремена слика једне епохе, зависи само од силе која приповеда. Најжешће балканске клеронационалисте, једног верског фанатика, писца „Исламске декларације“, а потом и његовог наследника на трону најмлађе европске државе – глобална мрежа Си-Ен-Ен произвела је у борце за мултиетничку Босну. Док су Американци овај мегафон држали, парадоксално, популација Кинеза у Сарајеву, надмашила је број преосталих Срба.

Емир Кустурица још каже: То са истином је као са антибиотиком. Откривен је тек после Другог светског рата, а милионима година крио се у – буђи. Вековима га на кајмаку гледасмо, али га не видесмо! Видите, истинама увек треба времена, да памети на располагање пристигну…

– О НАТО агресији на Србију, Мадлен Олбрајт рече: „Можда смо прекршили међународно право, али смо људима ефикасно помогли“. Када она хвали неке од „историјских“, ревизионистичких књига о Великом рату, време је да „причање прича“ зауставимо и да се позабавимо науком, релевантним историјским изворима. Историја нас учи да су империјалистичке тежње довеле до рата, а то чине и данас: локалне пожаре распирују зарад остварења стратешких циљева. Срби треба да знају – Немачка има потребу да се опере од масовних злочина, Срби су јој погодан „сапун“ за то. Имају и руке „Друге Србије“ да обаве прљав посао. Тако се десило, да је њихов историчар Фишер одавно утврдио да је за Велики рат крива Немачка, а у времену садашњем „Ди велт“ има потребу да пише, па то и чини, да су за Велики рат криви Срби и Руси. Видите, ми Срби имамо индивидуалце који су променили свет. Савременој цивилизацији, њеној науци и култури Срби су дали највеће синове и кћери.Срби морају корачати напред спокојно. Зашто? Зато што је вредност научне истине непролазна. Са овим сазнањем, ја сам створио једини град на планети, посвећен једном писцу и његовом делу. У њему се налази Андрићев институт. Под окриљем влада Републике Српске и Србије, институт се бави проучавањем прошлости, с намером да трасира наше будуће путеве.

Док градите Андрићград, снимате и филм „На млијечном путу“. Ваши пројекти наилазе на критике из БиХ…

– Манекени мултиетничке БиХ из Сарајева, а рекосмо да у Сарајеву популација Кинеза данас премашује број преосталих Срба, често показују своје право лице: то су нетрпељиви етномрсци из 17. века. Били су у стању да једно крштење, овај пут моје, претворе у издајнички чин. Ја сам отишао у Њујорк из Сарајева 1988. године, у свет где се људи сваког дана сусрећу са новим идејама и њима се окрећу. Тамо православни конвертирају у будизам, католици постају атеисти, данас се православци јављају у Аргентини… Свако се према својим радостима и тугама скраси у духовном средишту, које сматра својим. А када сам ја испричао причу о свом пореклу, о Бабићима из Херцеговине, када сам крштен, то је сметало Сарајеву усред градње 100 нових џамија. Само што сам ја претежак политички залогај за њиховог вођу Бакира Изетбеговића и његове шехите. Од Устиколине па до крајњег севера тај Бакир никоме ништа не представља, али је за једно важан: он је исламски екстремиста. Нјега држе на високом политичком положају да дестабилизује Балкан када се за то укаже потреба и прилика. То јесте опасно, али стварање једног филма и једног града, овакви ликови не могу осујетити.

 

Како је рођена идеја за „Млијечни пут“?

– У дедуктивном процесу, имао сам крај филма, а онда сам кренуо према почетку. Градим од крова, од приче о православном монаху. Створио сам је из потребе да проговорим о доброти, а то није лако из више разлога. Прво, ми имамо обичај да за доброг човека кажемо: „Види ово зло“. Друго, цео наш свет је постављен наглавачке, Велики брат и његов рођак су читаве народе довели до колапса, од света су направили ђубриште. Свима нама, а мислим на 99 одсто човечанства, преостало је да прихватимо да су наши животи тек комад отпада на глобалној депонији. Свако ко начелно прихвата овакву поделу улога укључује се у поредак нове паганске цивилизације. Она успоставља не само крај идеје о народима, већ и крај идеје о људским бићима. Мој је циљ да из сопственог искуства и стваралачке страсти створим повољан исход за гледаоце. Филм стоји на супротној страни, он је ту ради одбране људскости од глобалног политичког подземља, а нема бољег начина за то него да користим архетипове добра, лепог и узвишеног.

Може ли један савремени филм остварити ову мисију?

– После информатичке револуције интернет је постао друштвена арена. Када би у Лос Анђелесу питали гледаоце какве би им пројекције одговарале, одговор би био једноставан: „Желимо интернет – пројекције, да уз гледање можемо да телефонирамо.“ Филм ће зато највероватније завршити као опера: градови ће имати по један велики „класични“ биоскоп, а све остало ће бити у знаку „геџета“. Са интелектуалном, полако ће нестати и емоционална компонента филма. Култура ће постати луксуз за ограничен број људи…

Ратно насиље је важан сегмент филма. Насиље је и доминантна филмска тема краја 20. и почетка 21. века, на који начин сте га Ви доживели?

– Заблуда је да су новији филмови „сецирали“ насиље. Они су га покренули. На крају, потпуно су га превели из фикције у стварност. Сви блокбастери то чине. У моје време деца су се после пројекција вестерна макљала, а када је Брус Ли ушао у биоскопе, после приказивања страдали би сви саобраћајни знакови на путу од биоскопа до куће и то је била мера насиља. Данас у једном филму погине 500 људи. То је нарочито опасно, у тренутку када већи део света с тешкоћама увиђа разлику између виртуелног и стварног живота. „На Млијечном путу“ је филм о љубави у рату, он сеже до архетипа човека, жене, змије…  Двоје љубавника беже од насиља и потере, тако почиње, а завршава се монашким данима главног јунака Косте. То је исходиште приче. Да би такав филм опстао у амбијенту о коме смо говорили, користим раније пронађени и доказано делотворан поступак, комбиновао сам Шекспира и браћу Маркс. То је жанр састављен комбиновањем свих других.

Библијски мотив змије игра важну улогу у филму, на који начин?

– Пре него што је у рају наговорила човека и жену на грех, змија је била месопотамски бог. Одатле се „преселила“ у Стари завет. Питом као голуб, мудар као змија, тако пише у Новом завету. Међу српским писцима, о змијама су најбоље писали Матија Бећковић и Десанка Максимовић. Бећковић каже да је она змија која нас је наговорила на грех кренула са нама у овај свет. Никада нас није напустила. А ми се ње сећамо као давно прошле опасности, која може побудити осећај религиозности или бајковитости, али се не схвата озбиљно. Зашто?Кроз историју човек је остварио огроман цивилизацијски подухват, напредак: доказао је, да је он највећа звер! Нема му равне. Велики део сценарија, па и тај о змијама, налази се у једној од прича из моје књиге „Сто јада“.

Специфична музика карактеристична је за Ваше филмове, да ли ће тако бити и овај пут?

– О музици брине Стрибор, већ имамо добре теме, једна је изведена из снимљеног сегмента о православном монаху. Теглећи товар камена, он се пење на врх планине, да би се горе ослободио терета… Музика је сада оплемењена изражајнијом ритмичком секцијом, ударалјкама и дечјим хоровима… Музичким, филмским а посебно поклоницима добре литературе биће интересантна и музичка варијанта препева „Женидбе Максима Црнојевића“ Лазе Костића.

Новија ратна историја време је у ком се срећу Анастасија  (Моника Белучи) и главни јунак Коста (чији лик Ви тумачите). Где се налази поприште ове ратне драме? У филму се јавља још једна историјска случајност и паралела – снимили сте сцену масакра сватова. Да ли је реч о убиству на Башчаршији и спаљивању заставе СПЦ 1. марта 1992. године?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Loading...