НЕМЦИ ОТКРИЛИ – Ево ко је заправо био ЗОРАН ЂИНЂИЋ! (ВИДЕО)

Зоран Ђинђић је постао миљеник немачких медија и политичара. Једва да пролази и један дан у коме неки новински лист или радио станица не објави неки интервју са њим. Канцелар Шредер га је већ два пута примио у Бону. Он се третира као државник, и у суштини радије би био виђен да већ данас замени Милошевића на врху власти него сутра.

Југословенски народ о томе до сада није ништа питан. Због чега уопште? Коначно, ко је демократа а ко не и ко припада светској заједници а ко је изван ње одређују Вашингтон Лондон, Париз и Берлин. Зоран Ђинђић је то схватио. Већ у децембру 1996. рекао је у интервјуу Шпиглу: „Коњ на кога запад треба да игра(да се клади) сам ја..“

Ко је дакле човек који се бојкотовањем избора и ратним разарањима измученом југословенском народу нуди као залог боље бздућности?

Скицирати портрет није уопште лако, карактерише се Ђинђић ипак кроз једну особину – или боље: кроз потпуни мањак особина, који од времена успеха Клинтона, Блера, Шредера и Фишера важи као заштитни знак: недостатак сваког јасно утврђеног става.

Ако се прелиста кроз старе ставке о Ђонђићу, сазнаје се о његовом говору немачког језика скоро без акцента“, његовим „глатким, изузетно добрим манирима“, његовој „пуристички црно уређеној београдској канцеларији (бироу)“ његовој склоности да се облачи пре свега у црно, мало или ништа напротив о његовим политичким погледима.

Када се пре десетак година стаљинистички кадар источне европе трансформисао у уверене тржишне привреднике, исковала су народна уста за то један појам „Отпадник (онај ко окреће врат)“. На Ђинђића овај појам не може да се примени јер он ипак претпоставља кретање од једног става (уверења) ка другом. Ђинђић напротив нема никакво уверење (став). Он поседује окретност и маневарску способност, да не кажемо и љигавост, која је коментаторима увек измамљивала придев „клизајући“ (онај ко се прелива из једне у другу боју).

Ђинђић и његов привремени (повремени) савезник Вук Драшковић су како пише Die Zeit У Јуну ове године увек тврдили оно што је било највише обећавано. Обојица такође и у будућност неће себи допустити да буду вођени од било чега другог до од своје воље за моћ.“ И Tages-Anzeiger му је пре тру године пребацио да је њему мање до демократије и људских права него до своје моћи.“

Зоран Ђинђић је рођен 1952-ге године у северној Босни као син официра југословенске армије. После завршетка школе студирао је филозофију у Београду где је 1974-те године осуђен на неколико месеци затвора због оснивања студентске опозиционе групе. После служења казне наставио је студије на универзитету у Франкфурту на Мајни код професора Jürgen Habermas-а који је јос увек био у знаку стидентског покрета на издисају (мисли се на универзитет у Фракнфурту). Према гласинама био је тада одушевљен Хабермасовим критичким теоријама и фасциниран Бадер Маинхоф-групом. Завршио је студије на универзитету Konstanz где је промивисао тему “Марксова критичка теорија друштва и проблематика оснивања”.

1979. се вартио у Југославију и предавао на универзитету у Београду и Новом Саду. Очигледно се помирио са државним властима…

Почетак његове политичке каријере

1990. године са пријатељима је основао демократску странку са којом је исте године ушао у парламент и чије је председништво преузео 1994-те године. Од првобитних демократских захтева брзо је склизнуо у националистичке пароле. „Ја више нисам политичар принципа”. Покушавам да водим рационалну политику и знам цену за то,“ објаснио је он ово новинама Die Welt у јануару 1997-ме. „Ја знам да се у Србији не може успоставити(бодити) бећинска политика а да се притом не разматрају (респектују) национални страхови већине људи. „Ако је то национализам онда сам и ја националиста.“

За време рата у Босни он је у суштини одушевљено практиковао посао са националним страховима људи. Његова демократска странка је заговарала распад Босне и прикључење Југославији делова који су насељени Србима. Када се Милошевић 1994-те повио под притиском Nato-a он је демонстративно отпутовао на Пале и солидарисао се са српским националистом Радованом Караджићем. Такође у погледу Косова чију је аутономију првобитно подржавала играла је демократска странка у овом времену на националистичку карту: Она је захтевала мере за ограничавање стпе рађања косовских албанаца.

Свој до сада највећи политички успех доживео је Ђинђић 1996-97. Успело му је да против властодржца Милошевића уједини три странке, српски покрет обнове Вука Драшковића, грађански савез Весне Пешић и сопствену странку. Коалиција Заједно освојла је крајем 1996-те локалну власт у Београду. Када је влада помоћу правних трикова поништила изборну вољу грађана протествовало је улицама Београда недељама свакодневно десетине хиљада људи. Ђинђић се вежбао као народни вођа. У фебруару 1997-ме ушао је коначно као градоначелник у градску скупштину.

Ипак, успех коалиције Заједно био је истовремени и њен крај. Показало се да савез изузев заједничког противљења Милошевићу није имао никакве одрживе основе, а тек да не говоримо о горућим социјалним проблемима са којима су се суочавале масе људи. Драшковић, српски националиста ослањао се на традицију српских четника из другог светског рата који су се борили против Титових партизана. Пешићева, оснивач и ччан београдског комитета хелсиншког одбора позивала се на покрет грађанских права. А Ђинђић је био за политичко и економско отварање према западу.

У Јуну, само четири месеца после Ђинђићевог тријумфа распао се овај неуједначени(нелогични) савез. У Септембру је Ђинђић смењен од стране свог некадашњег савезника Драшковића због “неспособности“. Драшковић, који је касније требао да се као подпредседник прикључи Милошевићевој влади удружио се због ове сврхе са владајућим партијама и ултра-националистом Војиславом Шешељем. Овог пута нико није ишао на улице. Ђинђић је такође за време свог кратког мандата (као градоначелник) прокоцкао своју популарност.

Од времена пропасти коалиције Заједно ставио је Ђинђић све на то да каријеру направи као човек Запада. Додуше био је довољно паметан да нато бомбардовање Југославије не подржи јавно – то би га у очима бомбардовањем погођеног народа и сувише дискредитовало. Он је чак критиковао Нато да води кратковиду политику без далекосежне стратегије. Истовремено није остављао ни најмању сумњу на то да он Нато-у стоји на располагању као замена за Милошевића и да рачуна на његову политичку подршку.

9.5.1999-те објавио је заједно са црногорским председником Милом Ђукановићем изјаву, у којој се позива Нато-пакт да се не упушта ни у какав аранжман у вези решавања косовске кризе који би допустио Милошевићу очување моћи (останак на власти) – један једва прикривени захтев за наставак рата. Такође је и Вук Драшковић који је у међувремену изашао из владе био инструмент Милошевића а не могући партнер запада.

Никакво чудо дакле што се Ђинђић од стране западних влада слави као демократа. Једно је до сада свакако остао дужан: Доказ да се он такође и од југословенског народа тако види.

О одговору на социјалне проблеме који су са ратом попримили размеру катастрофе није се до сада у његовим многобројним интервјуима могао наћи ни траг. Коначно Ђинђић је демократа а не социјалиста. И под демократијом он подразумева – слично као руски и други источноевропски демократи – неограничену слободу кретања за интернационални капитал и оне пословне људе, новобогаташе и полу-криминалце, који су се обогатили у сенци Милошевићевог режима и који сада застареле државне и владајуће структуре осећају као препреку.

ДУЦИ СИМОНОВИЋ О ЂИНЂИЋУ И ЊЕГОВОЈ ПРОШЛОСТИ:

 

 

Превод: Васељенска ТВ