Руска подморница Пројекат 941, има довољно нуклеарне муниције да убије целе државе

Највеће подморнице икада направљене нису направљене у америчким бродоградилиштима, него у совјетским бродоградилиштима.

Назване по ајкулама, ови великани Хладног рата су могли опустошити до две стотине мета са бојевим главама шест пута моћнијим од оних које су експлодирале над Хирошимом. Подморнице Акула класе су биле једно од најстрашнијих оружја икада направљених.

Акула (“Ајкула“) класа, или Пројекат 941 како се називала у току развоја, је дизајнирана да формира основу совјетских снага нуклеарног одвраћања на мору. Совјетски Савез је наслутио долазак америчке флоте подморница Охајо класе са балистичким ракетама, које би биле дугачке 172 метра и напуњене са 192 нуклеарне бојеве главе. Совјетско руководство је одлучилода им је потребна њихова лична подморница као одговор на надолазећу претњу, и Акула класа је рођена.

Акуле су дизајниране да лансирају ракете са места релативно близу Совјетском Савезу, омогућавајући им да делују северно од поларног круга, где су совјетске ваздушне и поморске снаге могле да их заштите. Као резултат тога, подморнице су дизајниране са ојачаним трупом који је био у стању да се пробије кроз поларни лед, велику резервну пловност да јој помогне да се пробије кроз лед на површину и пар оклопљених пропелера да је заштити од судара са ледом.

Други резултат је био развој нове нуклеарне ракете са довољно дугим дометом да погоди САД из арктичких бастиона. Р-39 Риф (НАТО шифра: СС-НX-20 “Стургеон“) је била огромна балистичка ракета дужине 16 метара и тежине 84 тоне. Са дометом од 8.300 км, Р-39 је могла да погоди било коју тачку у континенталном делу САД-а.

Трка у наоружавању у Хладном рату је пре свега била такмичење, а број бојевих глава је био важан. Пошто су Акуле носиле само двадесет ракета до двадесет и четири ракете из Охајо класе, свака совјетска ракета је морала да носи више нуклеарних бојевих глава него амерички Тридент Ц-4.

Једна Р-39 је упакована са стотину килотона бојевих глава, од којих је свака могла независно да нациља, тако да је једна ракета могла да погоди десет различитих циљева који су у некој разумој удаљености једни од других. То је утицало на величину и тежину ракете, али је такође значило да свака Акула има укупно две стотине глава – осам више него Охајо класа.

Акула класа је дугачка 172 метара, само метар дужа од својих америчких еквивалената. Док су Охајо бродови имали сноп од 13 метара, Акуле су имале невероватну ширину од 23 метра. Резултат је био подморница која је, са 48.000 тона, имала више него дупло већу запремину потапања од америчке подморнице.

Риф ракете су уграђене у два реда са по десет ракетних силоса у сваком. За разлику од других ракетних подморница, силос је био испред једра, што је Акула класи дало њен неконвенционални изглед. Огромне подморнице су биле способне за двадесет два чвора на површини и двадесет седам чворова у роњењу, захваљујући ОКБ-650 нуклеарним реакторима – истим реакторима који су покретали и подморнице Алфа и Мајк класе – дајући им укупно скоро стотину хиљада коњских снага.

Планирано је осам Акула подморница, али је на крају изграђено само шест. Тих шест је наслеђено од руске морнарице након колапса Хладног рата, а данас је само једна, Дмитриј Донској, још увек у служби. Донској је служила као пробна подморница за развој нове 3М14 Булава ракете. Развој Булаве, који је био дуготрајан и тежак, чини се да је готов и вероватно је да ће подморница ускоро бити наоружана.

Постојање Акула класе није било нашироко познато, и вероватно не би никад ни било, него по роману “Лов на Црвени октобар.“ Први роман војног ентузијасте и продавца осигурања Тома Кленсија је објављен од стране Поморског института 1984. године. Кленси је замислио модификовану подморницу Акула класе, Црвени октобар, чији су разочарани капетан и посада покушавали да пребегну у САД.

Црвени октобар је била већа од стандардне Акуле, са цевима за лансирање двадесет шест ракета уместо двадесет. Црвени октобар је такође била опремљена са тихом млазном пумпом која би, према роману, теоретски омогућила да се прикраду источној обали САД-а и покрену разорни напад који би уништио Вашингтон, ДЦ. У роману, ово је начинило Црвени октобар оружјем за први удар и ризница техонологије америчке морнарице је била нестрпљива да је се дочепа.

Тридесет и две године након објављивања, мотори млазних пумпи су сада главна основа подморницама широм света. Подморнице Астуте класе Краљевске морнарице и америчке Вирџинија класе користе млазне пумпе. Руске подморнице Бореј класе, Москвин први прави дизајн после Хладног рата и на много начина наследник Акула класе, такође користи технологију млазне пумпе. Још један случај фанстастике је постао стварност.

Извор: Wебтрибуне.рс