НЕШТО СЕ ДЕШАВА — ВУЧИЋ У ПАНИЦИ: Странка му се осипа, ближи се крај владавине!

Сат откуцава, омча се стеже, ближи се крај владавине Александра Вучића. Стисло га је са свих страна. Странка му је у расулу, најближи сарадници се отимају контроли, страни центри моћи већ припремају прелазно решење за поствучићевску Србију, а и највернији пријатељи и кумови су схватили да им, кад брод тоне, није безбедно да буду уз капетана.

Све те несреће Вучић је очекивао и припремао се, али свеједно није нашао спасоносна решења. За последње четири године извршио је неколико кадровских чистки, којима је испунио два себи изузетно важна циља: 1. наметнуо се као једини и несумњиви ауторитет, и 2. ратосиљао се свих несрећника којима је, док су му били потребни, обећавао брда и долине. Да је нормалан, сад кад му нико не смета, искористио би прилику да свој картел организује на чврстим основама. Међутим, карактер му је јачи од интелигенције. На функције с којих је отерао првоборце-паразите поставио је њихове моралне клонове, једнако алаве и нестрпљиве. С њима још некако успева да изађе на крај, али нема решења за проблеме које му праве најзначајнији сарадници.

Највеће муке му задаје свемоћни двоструки кум Никола Петровић. Како му је расла политичка и финансијска моћ, тако су му се повећавале и амбиције. Модернији од Васе Ладачког, није желео само њиве плодне, винограде благородне, у каруце везане чилаше; Петровић је то превазишао, па му се прохтело да узме функцију генералног директора Електропривреде Србије. С тог места имао би још већи утицај на ресор којим се баве све његове фирме, које је, после доласка на чело Електромреже Србије, на управљање препустио људима од поверења.

И до сада, захваљујући статусу консиљереа, успешно је развијао свој бизнис, али успон на врх ЕПС-а потпуно би му одрешио руке. После бруталне медијске кампање у јеку изборне кампање, смењен је Александар Обрадовић и отворен је пут Николи Петровићу. Међутим, препречио се Вучић. Да би обуздао друговенчаног кума, функцију генералног директора ЕПС-а препустио је Милораду Грчићу.

– Не кукај, твоја „Хидротехника“ ради одлично, добијаш све послове, опусти се и уживај – рекао је тада Вучић куму Петровићу.

Није га утешио. Пироћанац је подвио реп, надајући се да ће после избора ипак успети да узме ЕПС. Напредњачки картел је формирао нову владу, Грчић се раскомотио у господаревој милости, његову смену нико не помиње, па се Петровић унервозио. Незадовољство је држао под контролом јер се у међувремену опет отворила могућност да за мале паре купи Дипосову луксузну вилу у Улици Београдског батаљона. Као пре две године, Вучић је и ову акцију, на жалост многих тајкуна, стопирао у последњи час.

Петровић је Вучићев гест схватио врло лично. Демонстративно је одлучио да абдицира с места директора ЕМС. У врху Српске напредне странке одмах су кренуле приче о дефинитивном разлазу двојице кумова. Уместо да спортски прихвати пораз, уверен да је јачи, односно да има јаче заштитнике од Вучића, Петровић му је поставио ултиматум. Одустао је од намере да преузме ЕПС, сад жели Привредну комору Србије.

Не само што је ПКС утицајнија од Владе Србије, него има и погодности које Петровић обожава – директно је укључена у преговоре и провизије, рачуни су увек покривени, нема књиговодства и осталих оптерећујућих трагова… Двогодишње искуство на месту потпредседника ПКС омогућило му је да упозна систем изнутра и научи како да га користи за остварење личних интереса.

Вучић би лакше пристао да му да пола своје јетре или, још боље, целу Ксенијину, него да му дозволи да дође на тако значајан положај. Ипак, неће му бити лако да му се супротстави. За савезнике има само Горана Веселиновића и Славишу Кокезу. Веселиновић је користан за шаптачке диверзије, односно ширење трачева. С ауторитетом господаревог вечног друга и првог оперативца за послове у сивој зони, он напредњацима и новинарима пласира приче којима подрива Петровићев ауторитет, али на томе се завршава његова употребна вредност. Много експлицитније наступа милитантни Кокеза.

Једну свађу, док је Петровић у вучићевском стилу пиљарице вређао његовог тајкунског ментора Слободана Квргића, Кокеза је прекратио својом омиљеном узречицом:

– Обрисаћу те!

Петровић, свестан да Кокеза не прича улудо и да су неки моћни типови на својој кожи искусили тежину те претње, дискретно је побегао с мегдана. Уместо на Кокези, бес је искалио на Вучићу.

Захтев за именовањем на место председника ПКС појачао је претњом да ће, ако му та жеља не буде испуњена, раскинути пријатељство и напустити Србију. Као и одлазак из ЕМС-а и ове тврдње поткрепио је конкретним поступцима. Разгласио је да је продао стан у „Црвенкапици“ и да ће извесно време провести у Сједињеним Америчким Државама.

Вучић је разумео поруку, сетио се да се тако и Беба Поповић, кад је догорело у ДОС-у, дистанцирао од Зорана Ђинђића. Зна се, као што каже један од најзначајнијих Вучићевих саветника, да се у Америку склањају само они који од ЦИА траже статус заштићеног сведока. А, кум би имао о чему да сведочи. Рекетирање Марка Крандала и Лидије Удовички уништило је посао у који је њихова компанија ЦWС уложила око 300 милиона долара. То се не опрашта, као ни прање пара и пребацивање у стране банке од Дубаија до Хонг Конга, намештање тендера, злоупотреба правосуђа и полиције, мафијашки државни удар у Савамали… Трагова је много, Петровић их све зна.

Зна и Вучић да би га кумово певање скупо коштало. Иако Петровић нема политичке амбиције, њему СНС служи само као репроматеријал за зидање властите пословне империје, његово одбацивање омерте сигурно би изазвало хаос у странци. Преслаб да ризикује, Вучић ће, по свему судећи, морати да пристане на уцену и да Петровића постави на место председника ПКС.

У какву параноју је упао, најбоље илуструју Вучићеве реакције на текст „Кад буде мртав и бео“ из прошлог броја „Таблоида“. У среду, 14. децембра, дан пре него што је наш магазин стигао на киоске, диктатор је прочитао тај текст и сазвао састанак труста напредњачких мозгова. На рибање су позвани Горан Веселиновић, Небојша Стефановић, државни секретар у МУП-у Јана Љубичић и несуђени генерални секретар Народне скупштине Радослав Вујовић.

После хистеричног испада, Вучић им је наредио да открију ко и како поверљиве информације доставља новинарима „Таблоида“. Да би и остали сарадници схватили озбиљност његове критике, сутрадан је на импровизованој конференцији за медије у Скупштини Србије јавно закукао због наслова „Кад буде мртав и бео“, добро пазећи да не помене ниједан навод из текста који је разоткрио степен његових менталних поремећаја.

Истовремено, издају је доживео и од Војислава Шешеља, свог омиљеног опозиционара. Наивно уверен да је мудрији и вештији, да може надшешељити Шешеља, Вучић га је две године користио као мочугу за грување по свим противницима, укључујући и Томислава Николића. Наравно, Шешељ је само чекао згодну прилику да по ко зна који пут оправда статус доајена српског политиканства.

Припреме за предстојећу кампању за председничке изборе вођа радикала почео је тако што је у медије пласирао тему о потери за политичким налогодавцима атентата на Зорана Ђинђића. Шешељ ће тим лешинарењем добити прилику да черечи мртвог „мафијашког премијера“ и његове живе наследнике у Демократској странци и њеним дериватима. Неопрезни Вучић је упао у клопку, помислио је како ће та представа скренути пажњу с неразјашњене афере у Савамали и дозволио је да се Шешељ разбашкари по режимским медијима, не схватајући да се черупање неће завршити само на Небојши Човићу, Велимиру Илићу и осталим заједничким противницима.

За потребе предизборног спектакла вођи радикала потребно је оснивање скупштинског анкетног одбора, где би он лично, као у време истраге убиства Павла Булатовића, пропитивао кога хоће и шта хоће. Кад окупира сцену Шешеља ништа неће спречити да се задржи на циљаним метама, већ може и да укаже и на улогу коју је тада имао Александар Вучић, који је јавно, чак и у суду, оптуживао Ђинђића да је вођа мафије и највећи криминалац у Србији, кога треба, како је говорио, истребити као губу из торине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Loading...