ОТКРИВЕН БРИСЕЛСКИ ПЛАН: Ево шта се заиста крије иза захтева ЕУ Србији, да уведе санкције Русији…

Грађани Републике Србије и читав правдољубиви свет 2016. годину ће упамтити и по успешном одолевању наше Отаџбине лицемерним систематским захтевима Европске уније (ЕУ) да уведе санкције Руској Федерацији (РФ). С тим у вези, подсетимо се да су земље ЕУ тренутно у спорењу (сукобу) са РФ због Украјине. У ствари, оне су невољно, пре свега због снажног притиска Сједињених Америчких Држава (САД) морале да заведу режим санкција РФ. Под притиском  одлазеће америчке (Обамине) администрације, ЕУ је посезањем за апсурдним оптужбама да се Москва наводно некооперативно односи према споразумима из Минска о Украјини, 19. децембра 2016. године, упркос противљењу појединих њених чланица (Италија, Мађарска, Грчка, Кипар и Аустрија) продужила санкције РФ, које ће трајати до 31. јула 2017. године.

Челници ЕУ безобзирно игноришући општепознату чињеницу о томе да су валидне само санкције према некој држави које уводи Савет безбедности ОУН и уважавањем принципа «ако нисте с нама, онда сте против нас», којим свесно угрожавају међународну безбедност, методом «топло-хладно» су у више наврата «препоручивали» нашој отаџбини (кандидат за прикључење ЕУ) да уведе санкције Руској Федерацији, наводно да би тиме  динамизирала своје кретање на фамозном «алтернативном европском путу». Чињенице доступне јавности у вези с наведеним указују да је ЕУ  у  процесу подмуклог инсистирања Србији да «санкционише» РФ, била  оштрија од  САД. Наиме, помоћница америчког државног секретара за европска и азијска питања Викторија Нуланд је за време јулске  (2016.) турнеје на Балкану, изјавила да САД разумеју да Србија има «традиционално чврсте историјске, верске, културне и друге везе са Русијом» и не виде никакву контрадикцију у томе да  Србија има добре односе и са том земљом и са САД, додајући да Вашингтон «не би никада ни помислио да неког партнера пита да бира стране».

Убрзо потом, насупрот суптилног Викторијиног става, три званичника ЕУ су били много захтевнији и конкретнији у односу на нашу земљу. Тако на пример, Натали Точи, саветница високе представнице ЕУ и шефица тима аутора нове спољнополитичке и безбедносне стратегије ЕУ поручила је да Србија не би требало да се нада да ће моћи да балансира између Запада и Истока. Заправо, Точи је била категорична: «Јасно је да ће се од Србије очекивати да се прилагоди ставовима ЕУ на путу ка чланству у Европској унији».  Шеф Делегације ЕУ у Србији Мајкл Девенпорт изјавио да Београд кад тад мора да уведе санкције Русији (није помињао да ће се ЕУ кад тад распасти, будући да је његова матична земља В.Британија напуштањем ЕУ наговестила такву могућност), односно у интервјуу за београдски недељник «НИН», каже: ЕУ очекује да свака земља кандидат до тренутка приступања мора потпуно да усклади спољну политику са ЕУ. На Србији је да дефинише стратешке приоритете и на бази тога своју спољну политику у будућности». Известилац за Србију у Европском парламенту ЕУ Дејвид Мекалистер је на конференцији «Глобална стратегија спољне и безбедносне политике ЕУ и западни Балкан» (14. 07. 2016.) најпре, нагласио  да агресивност Русије у Србији не може да се толерише, али да узима у обзир да Србија има традиционално јаке везе са том земљом и потом поручио да ће Србија морати да постепено следи ЕУ, што значи и увођење санкција Русији.

Недовољном опрезношћу или намерном англосаксонском надменошћу, Мекалистер је разоткрио суштину захтева ЕУ Србији да уведе санкције Русији. Он је на поменутој конференцији још рекао да нормализација односа Београда и Приштине, на  којој се инсистира у процесу приступања Србије ЕУ, не значи и званично признање независности Косова, односно да ЕУ очекује да се односи Србије и Косова нормализују корак по корак, а  та нормализација на крају мора значити да обе стране буду у могућности да користе «сва своја права». Имајући на уму јасну трајну опредељеност грађана Србије и њених демократски изабраних представника да одсудно бране њене виталне  вредности, посебно територијалну целовитост (искључиво Народна Скупштина Републике Србије је надлежна да одлучује о евентуалној промени државних граница наше отаџбине), а Мекалистер је оваквом поруком потврдио одлучност ЕУ да  истрајава на покушају разбијања територијалног интегритета наше отаџбине, врло важно је установити улогу санкција које на захтев ЕУ Србија би требало да уведе Русији.

Несумњиво, суштину подвале ЕУ према Србији одражава енглески израз «пуцати себи у ноге». Бриселска администрација се руководи проценом да уколико превари (приволи или принуди) Србију да уведе санкције Русији, Русија ће вероватно бити принуђена да преиспита низ споразума са Србијом. Међутим, ЕУ тежишно циља на могућност да Србија евентуалном таквом непромишљеном одлуком изгуби подршку Русије (вероватно и Кине) у Савету безбедности ОУН, где се одлучује о признавању нових држава  ОУН.  Тиме би заправо, био отворен пут самопроглашеној другој албанској држави на територији Србије («Косово») за пуноправно чланство у ОУН и наравно, створени услови за трајну дестабилизацију Балкана.

Политичко руководство и грађани Србије су јединствени у оцени да је одбијање да се придруже санкцијама Русији и њеног народа потпуно у складу са националним интересима Србије и њеног народа. Стога, искључена је могућност да ће Србија ради тзв. «европског пута» (прикључењу ЕУ) који  се чини све дужим и дужим (Европска комисија је 2014. године најавила петогодишњи мораторијум на пријем нових чланица ЕУ, а у оптицају су поруке да би Србија тек 2027. године могла да постане чланица ЕУ) и да је опстанак ЕУ више неизвеснији него извеснији (у априлу 2017. одржавају се председнички избори у Француској и могућност да победи Марин ле Пен, која наговештава француски «брегзит» и др.), ризиковати своју садашњост и будућност  увођењем санкција Русије.

Осим поменутих кључних чињеница који одвраћају Србију од увођења санкција Русији, постоје и  бројни други поуздани аргументи. Пре свега, питање увођења санкција некој држави за Србију је принципијелно питање, а не  питање тренутне политичке целисходности. Свежа су и веома негативна искуства  Србије са санкцијама, будући да је неосновано била изложена свеобухватним санкцијама дуже од једне деценије. Иначе, њихови иницијатори и реализатори су били исти фактори (англосаксонски хегемони) који су покушавали да  остварују геополитичке циљеве на Балкану на штету српског народа, па стога, парадоксално је да они  данас покушавају да убеде политичко руководство и грађане Србије да  учествују у њиховој привидно економској а у суштини свеобухватној агресији против Русије. Зато, Србија ће наставити да чини напоре на трновитом «европском путу» ка ЕУ, систематски је «бомбардујући»  необоривим  аргументима  о њеној промашеној и тиме опасној спољној политици по регионалну и европску безбедност у вези са покушајем давања легитимитета лажној држави «Косово». У ствари, Србија ће наставити да одсудно штити свој територијални интегритет – никада неће признати наговештено успостављање џихадске државе на 13% своје територије, као средиште громогласно промовисаног балканског калифата. Истовремено, Србија ће чувати добре односе с Русијом, која уважава принципе Повеље ОУН и и одбијањем да призна лажну државу «Косово» штити територијалну целовитост Републике Србије.

Најзад, уколико новоизабрани амерички председник материјализује своје предизборне спољнополитичке поруке о томе да  САД нормализују односе са Русијом и заједно се ангажују на уништењу тзв. Исламске државе, у чијим пројекцијама тзв. балкански калифат заузима важно место, актуелне санкције Русији ће несумњиво бити укинуте и оптимално повећани изгледи Републике Србије да оствари суверенитет на читавој својој територији. Геополитички догађаји  у овом смислу се «ваљају» и верујемо да ће позитивно утицати на стабилизацију Балкана као нужан предуслов стабилне и просперитетне  Европе.

 

 

Извор: Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ / fsksrb.ru