КУСТУРИЦА ОБЈАСНИО: Свака српска држава је држава српског народа!

Уводи многе ликове и многе типове које онда на крају сруше. Ја сам се на срећу провукао испод радара. Зато што моја намера стварно није постојала. Нити ће, каже у разговору за Данас филмски редитељ Емир Кустурица.

На недавно одржаном Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф домаћу премијеру имао је његов нови филм „На млијечном путу”, који ће пред Београђане стићи 24. фебруара, на отварању 45. ФЕСТ-а. Ново остварење био је повод за разговор, који се наставио и о другим темама ван кинематографије.

* У времену када у филму доминира документаризам, ви сте се одлучили да снимите једну бајку. Зашто?

– Зато шта ја мислим да је филм израз или форма која подразумјева свеобухватно захватање свега онога што је људска егзистенција. Да будем јасан. Човјек је увијек у средишту доброг филма а он је све мање у данашњем филму изражен као такав. Најчешће је то површно – успутним импресијама са новом камером која врло често занемарује људско лице и ставља га као дио неког предмета који се полувиди. И то је симбол времена у коме ми живимо. То је симбол те идеје коју генерише Холивуд који заправо одвраћа пажњу од потенционалног револуционара, јер људи који се представљају Холивуду, у другом плану изводе револуције у свијету. У име демократије бомбардују, смењују диктаторе… у ствари их пљачкају. А Холивуд опет, као фронт-руннер те идеје, представља тог чистача, који не чисти улицу него људске душе. Обесхрабрује их, обезвређује и скреће пажњу с тог човека о коме ја желим да говорим. Имам овде Љермонтову књигу „Јунак нашег доба”. Стално се питам – ко је јунак нашег доба. Као што ни филм више нема своје гуруе, тако нема ни филмског стила. Постоји неки редукционизам који је завладао у нашем филму. Од чињенице да само једна реч означава име филма. С друге стране, људи који га праве врло су привржени идеји коју им налажу фондови који им обезбеђују додатна средства. Онда су они најчешће израз својеврсне политичке коректности. А ми кад смо политички коректни, ми смо коректнији од Њемаца. Њемци праве своју реконструкцију Хитлера. Направили су филм са Бруном Ганцом који такође није никаква велика негација нити апологија. А ми се суновраћујемо у идеју безнађа и идеју црнила… А никако да освијетлимо оно што сваки судија и сваки записничар у суду може да вам исприча као најлуђу и најдраматичнију причу о нама. Речју, ми смо избјегли, пратећи рецептуру Холивуда и тих фондова који доплаћују, да причамо о нашем јунаку. Ко је наш јунак и ко је наш антијунак, ми чак немамо ни право да то одредимо.

* А може ли се гледати „На млијечном путу” као део целине са филмовима „Подземље” и „Живот је чудо”?

– Може…

* Они се баве истом тематиком. Да ли се мењала ваша перцепција распада Југославије?

– Ја сам био можда један од оних који су практично највише изгубили губитком те државе. А онда сам брзо схватио да, кад је већ нема, морамо да тражимо нову домовину. Брзо сам се снашао у Србији и нашао свој идентитет, за који многи који мене не воле мисле да имам проблем са њим, али идентитет се нађе у раној фази. Док прочиташ Бранка Ћопића, ти већ имаш идентитет. У кући, оно што се прича, само је база за тај идентитет. А у мојој кући се увек причало оно што је припадало тој врсти културе. Тако да ја нисам имао проблем с тим. Али сам имао проблем уобличавања. Јер Србија је од момента када сам се ја населио у њу, 2001. године, наставила да бива земља без граница. Међутим, остала је једнако трагична, као што је била и гостољубива и земља с традицијом, и с памећу такође.

Ми можемо да закључимо како је нови свијетски поредак у ствари нас оставио у невољи, од нас градио мултиетничку особину, а од свих наших суседа, комшија, направио практично националне монолите. Хрватска је национални монолитет. Кажњени смо за ту бившу Југославију и за отпор који смо пружали глобализму. Ми смо у даљем поступку кажњени и у Босни и Херцеговини где је направљена прва исламска држава и која ће тек да се развија.

*А шта значи кад кажете да је овај филм ваш политички тестамент?

– Ја ћу свој следећи филм да радим у Кини или у Русији. Српским темама забавио сам се у последњих 20 година врло озбиљно. Мислим да је та тема исцрпљена. Мислио сам да ће можда бити неко ко би помислио како би било паметно да се направи серија „На Дрини ћуприја”… Постоје људи, постоје паметни људи, постоје људи као што је садашњи министар културе, као што је био и прошли, сви мање или више из сфере којој припадам и ја, али они немају моћ да покрену озбиљан национални пројекат. Они се тога боје управо зато што се та политика и форматира на плану на коме је прво шта ће рећи у Сарајеву, шта ће рећи у Загребу… Е па ја одо’ у Кину. Тамо нема ни Интерпола, нема ниједне копче са Европом. Тамо постоји један потпуно засебан свет са много инвестиција и са много могућности.

* На конференцији за новинаре рекли сте да људи не знају колико би за вас било компликовано да се бавите политиком. А како зовете ваш актуелни ангажман?

– Културна политика.

* Када се појавите на обележавању рођендана СНС-а?

– То морам. Зато што су то све… како бих рекао… Ја сам човјек који није припадник ниједне политичке партије, али ја поштујем државу и минимум њених функција. И анестезија коју свака држава прави је природна. Она је природна у Енглеској, па је природна и код нас. Код нас постоји тај симптом перцепције политике као припадање навијачким клубовима. Свака српска држава је држава српског народа. А водећа партија… Када вас председник неке државе позове да одржите говор, а посебно говор какав сам ја одржао, то је заправо нешто што ви не смијете да се питате. Не смијете ви да билдате своје мишиће на основу навијачког синдрома. Навијачки синдром је за навијање а не за идеју о томе да српска држава од 1912. ипак има континуитет. Чак и овакав, чак и онакав какав је био за вријеме Коштунице. А политика је чудо. Мој пријатељ Коштуница, ја сам пријатељ с њим, он је владао Србијом кад је она нажалост морала да чини веће уступке од било које друге гарнитуре. Ја сам отишао у Бањалуку да одржим говор поводом прославе Дана републике због тога што је то мој допринос борби за секуларну државу. Оно што ће за 20 година бити јасно свим браниоцима, свој генералској деци која су пресвучена у Београду, који су створили идеју да сви ми који се боримо за ту секуларну државу и у Босни и Херцеговини, да смо ми лудаци, али то није тако. И сама појава Републике Српске је у традицији управо те државе која нестаје у Сарајеву. А за 30 година у Сарајеву неће бити ни трага ни гласа од ње. То је у складу са мојом идејом о политици. Да ли је она погрешна или није, ваља ли она… знам ја да то већина људи користи као окидач за сваку врсту напада, али ја ту не могу ништа. Ја ту видим одржање неког принципа који је такође врло тешко одржати.

* А како се онда појавити на рођендану СНС, на пример, ако знате да се не слажете баш у томе са Александром Вучићем јер је њихова званична политика да је Република Српска територијални део БиХ?

– Сад ћу вам рећи. Постоје увек одступања од тога шта неко мисли о једној или о другој ствари. Ја мислим да је Вучић веома вјешт политичар. Колико ће то да траје, ми то не знамо. Да ли он каже да се слаже са територијалним интегритетом БиХ, нисам ни ја сигуран да се не слажем с тим. Али то је питање будућности у којој ће развој догађаја да одреди да ли је могуће да Република Српска живи сама. А ја јој рецимо никад не желим да буде заједно са Србијом. Дакле оно што је моје лично мишљење, није априори политичко мишљење, него је моје мишљење које је можда неускладиво и са Београдом и са Бањалуком. Али то су посебне приче. То обједињавање свега што човјек уради, па то сад треба да представља његов морал или његов неморал… Најбоље је на Балкану кад негираш свакога. Сједнеш у Сарајеву и попут неких тамошњих интелектуалаца: не ваља Бранко Микулић, не ваља Изетбеговић… и сви те славе… само говори да нико не ваља. Покушај да убациш по неки каменчић, онда ће бити по оној средњовековној. Чим те види да нешто радиш, пошто су они лопови, они ће те назват лоповом.

* А зашто ви онда настављате да подржавате Додика ако знате да ће то продубити сукобе уместо да дође до помирења?

– Зато што сам ја друг. Ја другове не остављам никад. И неко ко је улијетео у такву авантуру као што је Андрићград, тај је друг до смрти. То другарство је опет неки врховни закон који ја осећам према свим људима. Осећам другарство и према људима који су у Црној Гори, када сам стигао тамо, када су ми родитељи дошли, кад су их чували. Без обзира што се ми разилазимо у политичком мишљењу, постоји једна база у којој… Понављам, политика није све. Постоје људски актови који повезују људе и који их не обавезују да буду оно што би у Београду вољели, а посебно у вашим новинама, да се константно одговара на све што је политичко. А то најуспешније раде ови који пију, пишу и никога не уважавају.

* Како коментаришете санкције које је Америка увела Републици Српској а по свему судећи исто ће учинити и Европска унија?

– Ја мислим да ће то само продубити босанско питање, што они очигледно и желе. Али сјетимо се, то је исто било и за време Аустроугарске. Аустроугарска је увела економске санкције Србији и, ко чита довољно, зна да је то било, не зато што је неко урадио нешто што не одговара Аустроугарској, него због тога што смо ми купили француске топове а не шкодине у којима је Франц Фердинанд имао своје акције. Е тако је и данас. Имате руски утицај на Балкану који је већи него што је икад био. Имате Русију која има концепцију новог рата, а та концепција је да се ратови више неће водити на њиховој територији него свуда по свијету. Заштићеност западног континента више не постоји. А Република Српска је раскрсница у којој је могуће бити оно што смо ми били за вријеме Тита – и неко ко воли и Јурија Гагарина али ко воли и Битлсе, неко ко игра уз Стоунсе а с друге стране воли и руске романсе. Данас је то под привидом велике слободе, заправо немогуће. Данас вриједи та сатанистичка идеја, ако ниси с нама, ти си против нас. Додик је управо упозоравао на све то што ја говорим. И сада практично постаје жртва. Не знамо ми шта ће бити у Европи у будућности. Као што је ово била Обамина освета који у последњих 15 дана свог председниковања не стиже да се освети свуда гдје може. А како ми можемо да верујемо човјеку који је потписао убиство 23.000 људи дроновима. Јер ниједан дрон није полетео без његовог потписа. Како ми можемо да вјерујемо и уопште уважавамо санкције некога ко сваки сат баци 70 бомби негде. Кад се то прерачуна, онда се види да је то не човјек који је заслужио Нобелову награду, него суд. И његова бивша администрација која га је поставила требало би да буде процесуирана. Није то могуће зато што светом владају сатанисти. Они који верују да је Луцифер бог а не Исус Христ, односно да је и добро и зло обједињено у једном човеку.

* Да ли заиста верујете да је Трамп нешто друго? Да ће се нешто променити?

– Не верујем много. Ја све више верујем да је то игра либералног капитализма… отарасио се једне жене која не може ништа да уради и сад иде за новим рецептом. Оно у шта сам ја увјерен јесте да ова ескалација војна коју Запад обавља према Русији, да је заправо нешто што говори о великој уплашености. Повукли су све своје разараче. Нема их нигде. А довели су на границе хиљаде војника. Шта нас чека, ја то не знам. А да ли Трамп има велику шансу да тај свет одмакне од великог рата – има. Ја се све надам да ће ту прилику да искористи.

* А како се Путин уклапа у ваше идеје о комунизму и социјализму… Он је супротност ставовима које ви пропагирате…

– Не постоји више лево и десно. Није то тако. Постоји, ја бих рекао, антиколонијалистички рецепт. Или антиимперијалистички. Русија нема империјалистичке идеје. Она може у будућности да обнови ту идеју…

* А Крим није део тога?

– Крим је увијек био део Русије. За Крим су се Руси борили у 18. вијеку и извојевали победу. И тада је он био добијен. Крим је као што је код нас за вријеме Југославије границе одређивао неко, да не говоримо сад ко, али на врло погрешан начин, тако да те врсте границе које нису природне о њима не може да се говори као о некој анексији. Јер не можете да говорите о Криму ако не говорите о Косову. Косово је много природнији састав Србије него што Крим није био тад. Путин је човјек чија је појава много важнија на другом нивоу, не на рачун мојих комунистичких идеја. Него на нивоу светског баланса. Не мора баш Сорош да дође овде да купује људске душе, и да се по том рецепту развија оно што ми радимо. Он је гарант тог баланса. А никако уништења мојих социјалистичких идеја.

* Недавно сте изјавили да је ”ваша аутономија суштина вашег живота и основ за све што сте радили”. Да ли сте заиста независни?

– Ја знам шта је направити државу. Ја сам читао књиге. Знам шта је 1912. било имати државу. Ја знам шта је и данас имати државу. Немам никакав аутоматски негативни однос према српској држави. Дапаче. У њеним осцилацијама, шта је она била, шта није, ја сам врло привржен тој државности. Ја немам ту позицију да стичем славу негирајући. Не могу да превидим да смо ми добили 44 километра ауто-пута. Не могу да превидим свашта нешто што се ту дешава што није директно везано за политику, него, чини ми се, за државу и државотворност… Утолико је мој утицај овде врло видљив. На 11.000 хектара има 19 километара канализације. Ускоро ће бити и пречистач, па ће тиме државна обавеза да чиста вода иде у БиХ бити испуњена… Имамо 20 километара струјних каблова. Имамо практично територију у Србији у којој се гради на основу дозвола и комуналног уређења, имамо фестивале који су променили читав крај и од недођије направили дестинацију. Кад смо стигли овде, у школи је било 12 ђака а сада их има 56. Може ли бољи политички допринос да буде од тога. Е па не може.

* А да ли можете да превидите очигледну цензуру и аутократију?

– Нећу ја то тако да говорим. Зато што ја имам утисак да би ми боље разговарали о мејнстрим или главном току медијског живота у Америци који има много мање слободе него у Србији. Ви још увек имате много више слободе него у Америци. Знате како, тако што ви у Данасу још увек можете да објављујете и да будете тиражни лист.

* Па није баш тако…

– Не улазим у то. Само кажем да свијетски мејнстрим има најмање слободе. Он је резервисан за уски круг људи. И она уопште не дозвољава да се оно што они зову прајмтајм прошверцује било шта што они не одобре. Побједа Трампа између осталог је превара те врсте. Мејнстрим је практично изгубио своју позицију. Мој проблем је, кад говорим о Данасу и другим таквим листовима, што ја не читам ниједан тај лист. И утолико сам можда и крив.

Злочини не могу да се мјере један према другом

– Заплет у овом филму одвија се као у античкој драми. Једна бесавесна али драга особа практично увуче све своје друштво и своју породицу у најтежу могућу драму јер не може бит а да свадбе не буде. И то су најчешће одлуке које ми доносимо. Оне које су бесавесне и оне које најчешће иду из страсти а не из памети. Па је утолико и та драма аутентична, драма о човјеку који је несрећан и нетипичан у том рату, зато што је његовом оцу, а ја знам таквог човјека, откинута глава моторком од стране муслимана. Ми избјегавамо да причамо о томе. Ја уопште не говорим да ми нисмо чинили злочине али ти злочини уопште нису они који се претварају у тај најстрашнији у 20. вијеку. Злочини не могу да се мјере један према другом. Али ја сам испричао причу како је рат универзална невоља и како је као такав стигао и до нас и код нас учинио многе људе несрећним – каже Емир Кустурица.

Не може све да се ради из кривице

Српска кинематографија има тај проблем који вуче из прошлости, кад смо ми били земља са много добрих филмова и много успјешних филмова. Образац успеха данас је естетика филма „Дошло доба да се љубав проба”, адолесцентски период и тај подсмешљиви тон који филм има, никако овај озбиљни. А заборавили смо, управо оно што смо ми на овом фестивалу експонирали – да смо ми земља филмова „Три”, „Буђење пацова”, „Кад будем мртав и бео”, „Вране”… сијасет филмова који заправо на најинтензивнији начин говоре о нама. А то је значајно зато што су то филмови које млади покушавају да успоставе сада. Али се они истином о себи не баве истраживачки него се баве из осећања кривице која им је наметнута. Преузимају форму из тог периода али је садржај шупаљ. Не може све да се ради из кривице, посебно не да се имитира један период бресоновског редукционизма коме су били склони Жика Павловић, Саша Петровић и наши практично највећи редитељи. Они то данас раде у некој бази у којој заправо нису открили ни ко су, ни шта су, ни одакле су, ни што би рекли ми у Сарајеву – ђе ће?

Постоји потреба да ме криминализују

Ја сам дошао на сахрану човјека с којим сам ишао у гимназију, одржао један кратак говор и због фестивала се вратио овде. Сахрана се завршила а један од тих који су били, убијен је на паркингу. У новинама је писало, сад тачно знамо како то иде јер данас се новине форматирају једне у односу на друге… Сарајевско ослобођења је писало да је метак прозујао поред мене у току сахране. Дакле једна ординарна лаж која се касније продубљује. Зашто? Зато што постоји потреба да ме криминализују. Зато што им не одговарам ни по једној основи. И сви они који се као боре за мултикултурно друштво, заправо служе једној сврси – да моју отвореност према свету, која је доказана са десет филмова, хиљадама концерата… мој интернационализам сведу у оквире српског национализма као најординарнију лаж.

Љубав и рат

Филм “На млијечном путу” је светску премијеру има у такмичарском програму Венецијанског фестивала. Остварење у коме главну улогу игра Моника Белучи инспирисано је сегментом из омнибус „Разговори с боговима“ који је Кустурица режирао. Поред поменуте приче о вери, нови филм, настао је и по мотивима приповетке „У змијском загрљају“ коју је Кустурица објавио у књизи „Сто јада“. Прича је подељена на три дела и прати одређене критичне периоде у животу једног човека и његове земље – тежак период рата, период процвата када се заљубљује у жену која је спремна да жртвује све за њега, и његови последњи дани када се осврће на своју турбулентну прошлост. Снимање је трајало три године, а поред славне италијанске глумице, главну улогу игра сам редитељ. У филму глуме и: Слобода Мићаловић, Предраг Мики Манојловић, Сергеј Трифуновић, Зоран Цвијановић…

Извор:Данас.рс/Марија Кртинић