ФРАНЦУСКИ ХУМАНИТАРАЦ КОЈИ ПОМАЖЕ СРБИЈИ: Нисам променио свет, али јесам живот људима на Косову!

– С једне стране налазиле су се жртве које су само хтеле да живе и раде на својим огњиштима, а с друге стране нетрпељиви прогонитељи који су све чинили да их омету у томе. Нисам дуго оклевао и стао сам на страну Срба – искрен је Француз који је до сада својом фондацијом обезбедио око 3.5 милиона евра помоћи.

Био је неопрезан. Када су два народа у сукобу, ако помогнете једном, зар вас други неће сматрати непријатељем? Није бринуо о опасностима. Није знао језик, али је био крајње мотивисан да крене на Косово – не знајући какве га опасности чекају.

Последњих 13 година, захваљујући њему, на Косово је стигло 40 конвоја хуманитарне помоћи у вредности од 3.5 милиона евра. Кроз директне инвестиције уложено је 1.2 милиона евра у обнову 24 школе, обнову болница, цркава и манастира.

Улагањем у фарме и пластенике оживео је економију на Косову па људе више не живе само од хуманитарне помоћи, већ од свог рада. Све ово урадио је један човек, вођен само људском жељом да помогне.

Арно Гујон је рођен у Греноблу у Француској. Од оца и деде пред спавање је слушао приче о српско-француском пријатељству и још као дечак осећао се близак народу с којим није имао никакав контакт. Године у којој је НАТО бомбардовао Србију – био је тинејџер, 13-годишњак који није схватао зашто страни медији од Срба праве монструме. Доста је читао, истраживао, како би успео да сазна истину.

– Кад је Србију задесила огромна несрећа и неправда, ми смо у породици често причали о томе, али из потпуно другачијег угла од оног који су нам нудили француски медији. Они су тада били веома пристрасни. После неколико дана од бомбардовања РТС-а, мој професор историје је организовао дебату у којој је оправдао овај злочин. Тврдио је да је та медијска кућа била легитиман циљ јер је емитовала “пропагандни програм”, али ја сам устао и рекао да медијска кућа, каква год да је, не може да буде војни циљ и да не чинимо хуманитарно дело тако што убијамо цивиле. Хтео је да ме избаци са часа – присећа се Арно.

Погром Срба на Косову 2004. године дубоко га је погодио. И док су други само осуђивали ова дешавања, Арно је и реаговао. Између речи и акције која је требало да уследи, зјапио је велики јаз.

– То је био окидач који ме је натерао да дођем и да урадим нешто конкретно што би имало утицај на живот тих људи – каже Француз.

Те 2004. године имао је само 19 година, и основао је организацију “Солидарност за Косово”. Тек неколико месеци раније добио је возачку дозволу. Била је зима, пред Нову годину, Србија завејана, а он за воланом претовареног камиона којим је управљао 2.000 километара, од Француске до Косова. Постао је изасланик напаћеног народа који живи у енклавама, и већ у првом одласку највише су га погодила изгубљена детињства.

– Једна слика која ми остаје у сећању је кад сам дао лутку једној девојчици, а њено лице се раширило у велики осмех, толико је била срећна. После сам сазнао да је то њена прва лутка у животу. То ме је доста потресло – искрен је.

Убрзо је схватио да људима на Косову значи и само његово присуство. Прелазио је 2.000 километара да би им донео све што им је потребно за живот, али и да би им рекао да нису сами. Примали су га једноставно, као што брат прима брата: љубазно, радосно и срдачно.

– Кад видите људе који немају ништа, а ми им донесемо шпорет, њима то много значи. Такође, кад упознате једног старца који живи у енклави који никога није видео месецима или никада није разговарао са једним странцем, много му значи што смо ту и што смо дошли баш због њега.

Народ на Косову подсећа га на храст. Можете га тестерисати, сећи и кршити, али се он никада неће савити. Иако је до сада на Косово послао небројано пуно конвоја помоћи, обновио школе, цркве, манастире, и газдинства, некад се осећа немоћно што том и таквом храбром народу не може пружити више. А већ је дао много, ризиковао и живот.

– Кад је зима, веома је тешко стићи на Косово. Доживео сам много тога: запалили су ми се точкови на камиону, једном сам чак и проклизао, покушао сам да се попнем на брдо до једне енклаве камионом, али нисам успео иако сам имао ланце на точковима. Камион је почео да иде назад, ја сам кочио, и завршио сам у каналу – присећа се.

Иако никад није размишљао којој страни да се приклони, коначну одлуку донео је када је први пут крочио у једну од српских енклава.

– С једне стране налазиле су се жртве које су само хтеле да живе и раде на својим огњиштима, а с друге стране нетрпељиви прогонитељи који су све чинили да их омету у томе. Нисам дуго оклевао за коју ћу се страну одлучити. На Косову сам научио шта значи бити слободан јер пре тога никад нисам видео некога ко није слободан – каже нам Арно.

Да би се упознао један народ, потребно је познавати његов језик. Иако сада често у шали каже да говори српски да би га цео свет разумео, када је почињао са учењем, није му било до шале.

– Када сам почео, прво сам купио књигу за децу “Меда пева блуз”, а прву озбиљну књигу коју сам читао у Србији је “На Дрини ћуприја”. Настављам да учим српски кроз књиге јер то је најбољи и наједноставнији начин – каже Арно који се наљути на себе сваки пут кад погрешно изговори неку српску реч.

Све што је сазнавао о Србима приближило га је одлуци да се пресели у Београд. Написао је и књигу под називом “Сви моји путеви воде у Србију”.

– Живот у Београду ми се веома свиђа, овде је све мирно, људи су врло симпатични, и веома сам се брзо уклопио. Обожавам паркове, земунски кеј, а нарочито Калемегдан у чији камен је урезана историја. Сваки пут када моја породица дође у Београд, ја их водим тамо да им покажем како је лепо овде живети. Такође, српска храна је веома добра, али што се тиче сирева, мислим да су Французи један корак изнад – каже Арно кроз осмех.

Супругу Ивану срео је у Зворнику када су после преласка моста налетели једно на друго. Занимљиво је да је она живела у Француској, на само 80 километара од Гренобла, али је живот хтео да се сретну у Босни.

– Запросио сам је Грачаници, међу иконама, и то је био диван тренутак јер за њу као Српкињу Косово представља много тога. После тога смо се венчали у Високим Дечанима, где смо крстили и ћеркицу Милену – прича нам.

Због свега што је до сада урадио за Србе на Косову, добио је српски пасош, али и орден од председника Николића.

– Био сам веома почаствован јер је то нека врста признања за сав мој труд, нисам ништа тражио, а добио сам више него што сам могао да замислим. Срби су променили мој живот и кад бих радио још 100 година, не бих могао довољно да вам се одужим за то – каже скромни Француз.

Од првог дана када је стигао на Косово, знао је да никад неће престати да помаже. Када је почео, организација је имала десетак донатора, а данас их је 8.000. Захваљујући, томе, између осталог, деца са Косова сваког лета иду на море.

– Нисмо променили свет, али смо пружили помоћ људима. Омогућили смо неким незнаним ђацима да могу учити на миру и у топлом, учинили смо да неким заборављеним старцима буде мање хладно током зиме, вратили смо осмех некој деци, свима смо показали да никада не треба очајавати и да солидарност није испразна реч – поручио је Арно на крају разговора.

 

Извор: J.Stakić / j.stakic@telegraf.rs