ТАЈНИ ПСИХОЛОШКИ РАТ ПРОТИВ МИЛОШЕВИЋА: Ево како се штитио након што су Албанци покушали да га отму

БЕОГРАД – Против некадашњег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића током деведесетих је из инистранства константно вођен тајни психолошки рат, а у оквиру њега забележен је и један покушај отмице.

Новинар Слободан Маричић, позивајући се на изворе из Службе државне безбедности, открио је својевремено детаље тајних операција које су вођене против Милошевића и начине на које се лидер Срба супростављао. Између осталог, Маричић је објаснио и зашто је Милошевић, као део своје тактике, госте стално примао на истом месту. Преносимо делове овог текста, уз редакцијска скрећања:

У пролеће 1994. године, позвао ме је ранији колега са Правног факултета Р.Б., један од тадашњих водећих оперативаца ребубличке службе ДБ, с којим се годинама због мог боравка у иностранству нисам видео ни чуо и замолио да се нађемо. На то сам пристао одмах, те се убрзо нађосмо у кафани „Млава“ полупразној тога пролећног преподнева.

Желео је да му, као другу, „искрено и истинито“ објасним нешто од онога поменутог што сам писао и нешто још више на теме: магија, окултизам, звезде, абра-кадабра, како је то са лаким смешком дефинисао. Осећао сам да нема разлога да то не учиним, управо због тога што је понашање неупућених људи када се говори о овим темама управо такво – подсмешљиво, помало иронично, испод које маске се крије знатижеља и опрезност понекад и страх. Услов који сам одмах изнео је био да ми потврди, оно сто сам већ наслутио, да ли се ради о службеном или приватном занимању за ове теме. Био је искрен и разговор иде како следи: Као члан неке специјалне јединице која се старала о безбедности тадашњег председника Милошевића, између осталог имао је задатак да врши најразличитије провере по питању анонимних или других дојава , које су на овај или онај начин садржавале информације од значаја за безбедност тадашњег председника Србије. Ту је наравно било најразличитијих садржаја и порука, чак и љубавних излива до снова и предсказања, како је рекао.

Међутим, три писма послата из Љубљане привукла су пажњу одговорних. Сва три су била анонимна, послата на кабинет Председника и садржала врло писмено и врло упечатљиво образложено упозорење људима који брину о Милошевићевој сигурности.

Препричани садржај писма: „је обавештење једне господје која се подписала само иницијалима, да једна црно-магијска група састављена од „домаћих и странаца“ упражњава окултне сеансе са циљем да угрози здравље и живот тадашњег српског председника. Баш некако у то време словеначки омладински часопис „Младина“ је објављивао неке текстове „црног хумора“ о Милошевићу са фото-монтажама Милошевића на мртвачком одру и сличне графичке представе комбиноване са оригиналним фотографијама.

Довођење у везу текстова и фотографија у Младини са упозорењима из писма било је већ довољно за повећани интерес надлежне службе, али је био проблем коме се и како обратити, „да се служба не извргне руглу“ или још горе, не налети на неког , како ми поменути другар рече , „уврнутог“, који ће целу ствар још више закомпликовати.Према поменутим писмима, чланови те групе су били различитих професија и националности, а заједничка им је била „србо-фобија“ и мржња према председнику Милошевићу

Између осталог, у писмима је наведено да су са тим активностима упознате и словеначке тајне слузбе и неки страни страни саветници, који су се спремали или су већ били у Београду ради сусрета са Милошевићем. Можда би упозорење из тих писама са тако „блесавим“ темама ( како је говорио један од начелника у ДБ) , чак прошло без икакве реакције, да се нешто раније није догодио у јавности мало познати покушај атентата на Милошевића, иначе најозбиљнији од најмање десет покушаја међу којима је и необјашњиво пуцање две гуме на аутомобилу код Београда којим се Милошевић враћао из Новог Сада. Овај други покушај непознат јавности се догодио три године раније, док је Милошевиц још становао на Црвеном Крсту, у тадашњој улици 14 Децембра 47, на другом спрату.

У уобичајено време једнога јутра као и обично, дошла су кола са службеном пратњом, овога пута без иједног једног познатог лица, осим човека који је дошао до врата да се јави и допрати Милошевића до аутомобила. Медјутим, његово чудно понасање пред вратима, неуобичајен наступ и Милошевићев инстинкт, био је разлог да позове свој кабинет и затражи од секретарице и свог шефа кабинета Горана М. да провере да ли је са превозом све у реду и зашто се променила пратња. Питање и одговор су били за све као бомба : „Кола још нису кренула, јер се он – Милошевић лично јавио и одложио долазак у кабинет за један сат касније“.

И тада настаје наравно луда трка, колима и пешице из најближе стотинак метара удаљене полицијске станице у улици Божидара Аџије и свих полицијских патрола у покрету. У међувремену Милошевић прекида везу и одлази са породицом у собу са панцир вратима. После неколико минута пристижу полицајци из полицијске станице и двоја патролна кола саобраћајне полиције, те у интервенцији применом силе савладавају не без отпора, две групе распоређене у двоја кола, прва без ознака која су требала возити председника и друга са полицијским ознакама и ротационим светлом. Сви ухапшени до последњег су били Шиптари преобучени у припаднике полиције и службенике ДБ са задатком отмице и убиства председника Србије.

У свему је била посебно интересантна околност, да је једини познати и стварни службеник обезбеђења који се појавио на вратима Милошевићевог стана био потпуно дезоријентисан и несвестан ситуације, доцније утврдјено под утицајем дубоке хипнозе, док припадник сталног обезбеђења пред улазом у зграду, није могао да се сети апсолутно ничег око доласка екипе која је требала да одвезе председника. Наравно цео случај, расплет и детаљи остали су веома добро чувана тајна, као и судбина несуђених отмичара и атентатора. Од свега је ипак захваљујући комшијама који су видели необичну буку и акцију полиције „процурило“ само да се нешто заиста догодило и ништа више.
Такође је занимљив детаљ, да је међу несуђеним отмичарима био један дервиш – припадник муслиманске секте дервиша. У јавности о овоме дакле никада ни најмање информације, приче или детаља, које сам том приликом чуо наравно са обавезом да ништа од тога никоме не испричам, што сам испоштовао, све до данас.

Повезујући дакле поменута писма са наведеним догађајем, према закључцима служби требало је утврдити колико је упозорење заиста озбиљно, рекао ми је коначно познаник. Наравно испричао сам му све што сам сматрао потребним и што је било могуће у разговору од добра три сата, уз закључак да би упозорење морали да прихвате крајње озбиљно.

На крају разговора мој другар са студија ме је после очито „убедљивог предавања“, замолио за мишљење о неком свом личном проблему, иначе типичном последицом велике отудјености од религије и православне вере.Од тада га никада више нисам срео, али ми је познато да је са тим у вези или можда не, један познати и уважени доктор наука и езотерицар једно време био редован посетилац Милосевића.

Сигурно због свега тога Милошевић се убрзо преселио на Дедиње и те године за разлику од ранијих, изузетно се ретко појављивао пред масом и у јавности.
Пажљиво око аналитичара или љубопитљива јавност запазила је да је Милошевић од тада па све до пада са власти, све сусрете са страним и домаћим политичарима и јавним личностима увек имао „на свом терену“ увек на једном месту, седећи у истој столици, а сви његови гости на чувеном „канабету“, како се у шали доцније говорило. Врло вероватно, готово извесно је то био један од начина заштите од многобројних, који су желели да своје окултне и друге методе ПСИ деловања примене на човеку, који је такодје своје посебне способности искористио да стане на чело Србије и Југославије.

 

Извор: E. P. K. /  AP