ПИЛОТИ ХЕРОЈИ КОЈИ СУ БРАНИЛИ ОТАЏБИНУ ОД НАТО ПАКТА: Данас отаџбини не би рекли НЕ иако . . .

Држава до данас није показала нимало брижан и поштен однос према пилотима који су се борили током НАТО агресије 1999. Нико од њих није добио златни летачки знак. А он је, кажу упућени, оно што је златна олимпијска медаља за спортисте.

– Ако нису испунили критеријуме за добијање, какве су онда те норме и који су то критеријуми? Шта би још требало да ураде, јер су преживели у директном ваздушном ратном сукобу, па да им на џепу засија њихов знак? А да је брука невиђена, златни летачки знак није постхумно додељен ни погинулим пилотима – пуковнику Миленку Павловићу, потпуковнику Животи Ђурићу и мајору Зорану Радосављевићу. Можда и они треба да испуне неке додатне критеријуме, иако су изгубили и свој живот извршавајући постављене задатке. Само, како да им јаве, питао се горко један коментатор још пре једну деценију.

Исто су се питали и сами пилоти и њихове породице…

Потпуковник Небојша – Кеша Николић полетео је првог дана бомбардовања у 20.37, са војног аеродрома у Батајници.

– Кад сам добио дозволу за полетање, кренуо сам према северу и регистровао да је инструмент за показивање курса био неисправан. Пошто сам био у снопу њихових радара још приликом узлетања, наглим пењањем сам хтео да се приближим неком авиону из формације. Тада сам био погођен. Катапултирао сам се и спустио код Титела, где су ме нашле колеге, пуковник Алекса Милановић и потпуковник Срђан Јовановић и вратили ме на аеродром – каже Николић.

Одмах после рата завршио је Генералштабну школу и постављен за заменика директора ремонтног завода „Мома Станојловић”, да би 2005. био пензионисан.

– Дане проводим правећи мамце за удице како бих потиснуо гнев, разочарање, чак и љутњу. Али, тако то бива код нас, и шта је – ту је – рекао је једном приликом новинарима овај пуковник у пензији.

Због недодељивања златног летачког знака писао је и бившем команданту ратне авијације, али писмо није послао. Закључио је да су кривци на положајима вишим од генерала. Али, остао је документ:

„Поштовани господине генерале, један сам од неколико пилота који су понети патриотизмом и моралом, са неисправним апаратима полетели у ноћи 24. марта ‘99. године, покушавајући немогуће – да спрече бестијално бомбардовање наше земље. Том приликом сам био оборен, и на своју личну срећу, преживео трагедију. Одликован сам орденом за храброст. У пензију сам отишао веома незадовољан као човек, професионалац и пилот-ловац, јер ми златни летачки знак није додељен, иако сам подносио захтев неколико пута…”

У пензију су не много после рата отишли и данас покојни пуковник Слободан Перић, Љубиша – Бата Кулачин, Предраг – Гроф Милутиновић, Боро Зораја, Емети Абдул, покојни Иља Аризанов…

Међу пилотима са простора бивше Југославије и данас се са респектом говори о асовима некад славне 127. ловачке авијацијске ескадриле 204. ловачког пука, која је у саставу имала „мигове 29”. У овој јединици летели су потпуковник Иља Аризанов, Драган Илић, Небојша Николић, Бора Зораја, Предраг – Гроф Милутиновић…

– Пензионисан сам, као и већина пилота, 2007. године. Од тада живим много мирније, али памтим све наше успехе. С авионима које смо имали, нисмо могли много. Некада је и разбијање НАТО авио-формације био велики успех за нас. У борби са противничким авионима нисам испалио ракету јер нисам имао услова – рекао је Драган Илић, пензионисани пуковник.

Познато је да ниједан од пилота „мигова 29” током борбе са непријатељским авионима није испалио ниједну ракету ваздух-ваздух. Јавна је тајна да су на већини авиона, приликом узлетања, отказивали радари, системи за навигацију, управљање…

– Узлетео сам 6. априла око 23 часа са Пониква. Покушали су да ме оборе изнад Сурдулице. Имао сам на нишану Ф-16, али ми је умакао. Криво ми је што смо сви пензионисани јер је нелогично да људе у топ форми оставиш на цедилу – причао је пензионисани потпуковник Бора Зораја.

И поред учињене неправде кажу да би и данас учинили исто…

“Не, ниједног тренутка нисам размишљао да ли је то лет у смрт и хоћу ли преживети “сусрет” са НАТО авијацијом. Те вечери, 24. марта, полетео сам са аеродрома “Поникве” да им докажем да ми српски пилоти нисмо “мачји кашаљ”, да смо пилотски оспособљенији од њих, да смо патриоте, да имамо понос и храбро срце. Да ћемо јуначки бранити своју отаџбину свесни да су надмоћнији и технички опремљенији, али да нас Србија зове и да ми том позиву никада нећемо рећи не.”

Овако се свог првог борбеног лета на авиону “МиГ 29”, у вече 24. марта 1999. године, сећа потпуковник-пилот Предраг Милутиновић, међу колегама познат као Пера Гроф. Данас каже да би учинио исто, да се ниједног тренутка не би двоумио.

“Желим да се знају и никада не забораве имена мојих колега, који су 1999. године били пилоти авиона “МиГ 29” – поносно је говорио Предраг Милутиновић за Новости, 2016.

– Пре свих Миленка Павловића и Зорана Радосављевића, који су своје животе дали за отаџбину, али и Иље Аризанова, Небојше Николића, Слободана Перића, Драгана Илића, Абдула Еметија, Љубише Кулачина и Боре Зораје. Они су витезови за понос Србије, хероји за вечност.

 

Извор:Блиц / Новости

Loading...