БРАТ ЗА БРАТА: Срби и Руси обнављају Хиландар

Завршено је око две трећине радова на обнови онога што је страдало у пожару који је Манастир Хиландар задесио 2004. године, али ће бити потребно још пет година да се заврши његова темељна реконструкција, прва још од времена краља Милутина. Осим државе Србије највише средстава за помоћ Манастиру стиже из Русије.

Изградио га је грчки монах светогорац Георгије Хеландариос, а Манастир Хиландар на Светој гори Атоској обновили су Стефан Немања и његов син монах Сава 1198. године. Од тада непрекидно живи Манастир био је и остао једно од најзначајнијих средишта српске културе и духовности. Са очуваном најбогатијом колекцијом оригиналних старих рукописа, икона, фресака, данас представља најзначајнију ризницу српске културе уопште.

Марта 2004. године ватра је прогутала више од половине Хиландара. Захватила је Бели и Стари конак, параклисе. Све је страдало до Пирга Светог Саве који је спасио хиландарску ризницу. О обнови Манастира у разговору за Спутњик у време васкршњих празника говори директор Задужбине Манастира Хиландар Миливој Ранђић.

У којој фази је обнова Манастира Хиландар од како је пострадао у пожару и у којој мери је обновљено оно што је изгорело?

— Радови на делу Манастира који је горео почели су 2006. године, до када је интензивно рађено на пројекту општег плана обнове. Ми смо тренутно на делу који је изгорео извели око 75 одсто радова и надамо се да ће Бели конак, који нам је био главни циљ, до краја ове године бити завршен. Видећемо да ли то подразумева и могућност да га предамо у употребу.

Шта је оно на чему се још интензивно ради, или што је приоритет?

— Ове године ћемо, такође, радити на пројекту два објекта која нису непосредно горела, али су угрожена. Један просто временом, то је манастирска звонара која се налази са југоисточне стране. Кровна конструкција је веома страдала и с обзиром на то да су на њој звона мораћемо је да реконструишемо. Почећемо и радове на крову трпезарије. Тај објекат је дохваћен пожаром, али је, нажалост, више страдао током гашења пошто је ту вода направила проблеме.

Ипак, наш главни задатак у овој години, ако Бога да, биће демонтажа камено-кровног покривача како бисмо заменили трулу конструкцију. Трпезарија је повезана са делом Манастира где је пожар и започео и местом где је била, у грађевинском смислу, његова слаба тачка, где због слабих темеља долази до померања зидова. Заједно са трпезаријом радићемо и два објекта који су први изгорели, а последњи се обнављају, а то су игуменарија и дохија.

Када рачунате да би све то могло да буде завршено и да ће Манастир коначно бити без скела и грађевинских радова?

—  Све то зависи од средстава са којим располажемо. Реално, негде око пет година је потребно да би се овај цео подухват заокружио, јер не изводимо само просте грађевинске радове. Примера ради, у овој години на оној страни где су игуменарија и дохија ми морамо да изведемо радове који имају истражни карактер. Проблеми су са темељима. Процењено је шта је у питању. Више стручних екипа, наш Институт „Јарослав Черни“, неколико грчких института било је укључено у тај подухват. Ми уклањамо остатке шута не после овог пожара, него после оног који се десио у 18. веку, који је затрпао подруме објеката игуменарије и дохије.

Коначан пројекат реконструкције, пре свега учвршћивања и трајног решавања, не можете да имате док не завршите истражне радове.

Сами сте рекли да све зависи од прилива средстава. Коликим средствима располаже Манастир, односно како она пристижу?

— Србија није заборавила Манастир Хиландар и од када се десио пожар до данас она успева да из буџета одвоји средства. Некада је то био значајнији износ, дошла је криза, износи су се смањили. За ову годину реч је о суми од 70 милиона динара, прошле године је било 60 милиона. Укупно до сада од 2004. године из буџета је дошло око девет милиона евра. Од тога није све искоришћено за грађевинске радове, с обзиром на то да су биле и велике активности установа на конзерваторско-рестаураторским радовима на живопису, на покретном наслеђу. Средстава се врло наменски троше за конкретне пројекте о чему одлучује Комисија за Хиландар.

Када уђете у овакав подухват прва ствар коју морате да урадите је да се наоружате стрпљењем, посебно братство Манастира које дефакто живи на градилишту, што је компликовано, поготово када морате да одржите активан живот у том простору.

Може ли се исказати у којој мери је Хиландар ризница српског идентитета и културно-историјског наслеђа, с обзиром на то шта све чува?

— Не могу да одговорим прецизним процентима и искрено речено мислим да нико није подвукао такву црту. Али српске владарске повеље, примера ради, држи манастир Хиландар у том обиму, у тој количини и са толиком базом информација, да их у укупном збиру нема више него што их има у Хиландару. Али је занимљиво да је у Хиландару то сачувано, чак и онај најстарији, па самим тим и најважнији српски рукопис Мирослављево јеванђеље, које је било у Манастиру до краја 19. века, па је отуда као дар Србији пребачен у отаџбину.

Можемо да говоримо о иконама од којих су неке ремек дела светске уметности свога времена, што је општепознато у византолошким круговима, али, нажалост, недовољно у широј јавности. Хиландар је по томе специјалан и јединствен. На крају крајева, он сам је најстарија установа српског народа која у континуитету постоји од дана када је основана. Имамо старијих манастира, али ниједан није успео да очува непрекинути континуитет који је Хиландар очувао. У том смислу он је јединствен за српску културу и српски идентитет.

У којој мери је завршена дигитализација тог блага како би се оно сачувало за будуће генерације, како се она одвија?

Loading...