Албански устанак у Македонији почеће устанком у Прешеву, да се Македонија одсече од Србије, јединог правца одакле ће јој стићи помоћ

Пише: Жељко Цвијановић

Све док нам над главама лебди опасност од сукоба, рат револуционара и реакционара биће централни конфликт српске политике
1.
Приче о могућности да се политичка драма из Македоније пресели у Србију нису се само, како су догађаји показали, учиниле могућим него је „македонски сценарио“ постао самоиспуњујуће пророчанство. Kако? Устрепталим домаћим лјубителјима уличних решења – и либералним, и левим, и десним ребелима – није било доста да тврде како је у Србији „македонски сценарио“ немогућ, него су се озбилјно поломили бранећи тезу да је он немогућ и у самој Македонији.

Према њима, у Скоплју се заправо не догађа ништа посебно, никакви Албанци нису тема, никакво разбијање македонске државе, никакви странци и амбасаде… Уместо свега тога, само један аутократа (Груевски), коме се не силази са власти. Наравно, тако тупаво резоновање, показаће се, није резултат рђавог сагледавања прилика у Македонији, већ острашћеног и рђавог сагледавања Србије.

Бојазан да би Србија у неком моменту могла да заличи на Македонију потпуно паралише вијуге наших лјубителја улице. Што им се реалнијим чине могућности да се тако нешто догоди и код нас, то су мање спремни да прихвате да се у Македонији догађа било шта.

Осим да је тамошњи Вучић, који се случајно зове Груевски, рад да окрене један круг крвавог балканског рата против питомих Албанаца само да га не би срушила тамошња паткица или како се то већ „вика“ на македонском.

То ће рећи да наши залјублјеници у улична решења, све док идентификују Груевског са Вучићем, себе несвесно гурају у ципеле Зорана Заева, посебно откад је, онако пребијен, приграбио етикету жртве. А то ће опет рећи да највећу сличност Србије са „македонским сценаријем“ чине управо највећи негатори те сличности.

2.
Таквима чак и веровање да се у Македонији догађа нешто озбилјно, нешто што може бити опасно за све, личи на признање да је Вучић био у праву, што се не сме догодити. А ради се о томе да оно што се догађа у Македонији још увек није постало рат, а престало је да буде мир.

Последњим следом догађаја обе македонске групације – и веемероовци Груевског и соросоиди Заева – гурнуте су на пут без повратка. Обе су прешле Рубикон – заевлјевци кад су по сваку цену и на превару својих сународника изгласали Албанца на чело парламента; груевскијевци кад је у парламенту просута крв.

Kолико су те две странке вештим маневром Албанаца и странаца зафарбане у ћошак, говори и то што македонски мир више не зависи ни од једне од њих. У непосредној будућности која ће одредити судбину Македоније и једни и други ће моћи само да реагују на потезе других актера, али не и да имају иницијативу.

Рат и мир су у рукама добро координисаних албанских странака. Самим тим време више не ради за Груевског. Албанци неће наредних дана започети рат, али неће ни дозволити повратак у мир. Они знају да ће политика коју ће водити у том међупростору највише исцрплјивати Македонце, све више истичући дубину њихових подела, док пукотине унутар македонског корпуса не постану сасвим непремостиве.

Отуд, иако је свега тога било, највећи грех Груевског пред странцима није ни његов ауторитаризам, ни корупција, ни руски гас, ни кинеска пруга. Нјега је дисквалификовала чињеница да је умео да окупи Македонце око некаквог идентитета, макар измишлјеног, и њима влада релативно комотном већином.

Глобалисти радије раде са онима који владају тесном већином у поделјеним друштвима. Зато су потрошене три године да би се подршка Груевском омлатила и да би се поделио македонски корпус. И то је сад завршено.

3.
Али има и срећних околности за Македонију. То је чињеница да се землја нашла на удару са Запада у моменту кад је нешто што се доскоро звало западном политиком престало да постоји као иоле хомоген концепт. Штавише, тешко је говорити и о америчкој политици, пре ће бити да постоји нешто што се зове политика амбасадора у Скоплју Џеса Бејлија, који у првом реду представлја ставове америчке „дубоке државе“, чији је шеф дипломатије, барем на Балкану, изгледа Џон Мекејн.

Политика администрације према Македонији – а то ће рећи и према Балкану – још увек не постоји, и што овде стање буде нестабилније у часу кад уочи Дана независности буду замењени амбасадори САД, то су веће шансе да се Стејт департмент у артикулацији тих политика поведе инерцијом.

Loading...