НАЈВЕЋИ ХОРОР АМЕРИЧKЕ МОРНАРИЦЕ: Четири дана када су морнари били оброк АЈKУЛАМА

Други светски рат био је први историјски догађај у којем су се људи борили изнад топлих, тропских мора у којима живе морски пси.

Бројни војници су се бојали шта ће бити с њима ако им се потопи брод или авион падне у море – и нађу се у немилости тих застрашујућих животиња. Kако би помогли са умире страхове, америчка морнарица је финансирала научно истраживање са циљем развоја средства које би одбијало морске псе од људи, својеврсног репелента као што постоји онај за комарце. Научник Стуарт Спрингер коментарисао је иронију тога рекавши: „У реду је ако се даје свој живот за домовину, али ако вас се притом и поједе то и није баш у реду“.

 

 

Најзабринутији око напада морских паса нису били они из морнарице, већ авијатичари, а будући да су њихови авиони често рушени па су се спашавали скоком са падобраном, страховали су како ће бити живи мамац. Након година истраживања, научници нису успели пронаћи хемијску супстанцу која би одбила морске псе, а накрају су војницима дали розе таблету која је била обичан плацебо, док су њима рекли како ће отопљена одбити те животиње од напада.

Амерички ратни брод УСС Индијанаполис доставио је кључне делове потребне за атомску бомбу у морнаричку базу на пацифичком отоку Тиниан. Планирано је како ће 6. августа то оружје напасти Хирошиму.

Но, 28. јуна Индианаполис је испловио из Гуама без пратње, а требао је а се сусрестне са бојним бродом Ајдахо у залову Лејте, а заједно су требали да припреме припремити инвазију на Јапан. Следећи дан је био миран, а Индијанаполис је кроз таласе пловио брзином од 17 чворова кроз непридвидиви Пацифик. Kако је долазио сутон, морнари су картали и читали књиге, уживајући у ретким тренуцима спокоја. Али, недуго након поноћи, Инђианаполис је изненада напала и потопила јапанска подморница, лансирајући торпедо и запаливши бродски резервоар од 13.000 литара горива за авионе. Затим је још један торпедо погодио саму средину брода, изазивајући ланчану реакцију експлозија и брод је потонуо у само 12 минута. Од 1196 људи на броду, само 900 њих преживјело је ударе и доспело у воду, а потонуће брода био је тек почетак најгоре ноћне море људи на њему. Њихова је мука сведочанство оног што се сматра нагорим нападом морских паса у историји.

 

 

Kако је сунце изашло 30.јула, преживели су га дочекали плутајући у оцеану. Прслуци за спашавање су били реткост, а преживели су тражили оне мртве како би их скинули с њихових тела. Kако би створили неки привид реда, преживјели су почели формирати групе, а неке су имале и више од 300 људи – у отвореним водама, чекајући спас. Врло брзо бит ће посве изложени нападима немилосрдних морских предатора, без икакве заштите са своје стране. Морске су псе привукли звукови експлозије, потонуће брода и трагови крви повређених. Иако бројне врсте морских паса живе у отвореним водама, ни једна се не сматра агресивном попут пса трупана облокрилца, великог морског пса који нарасте до 3,5 метра. Главно обележје за распознавање су му велике заобљене пераје, које су на завршецима бојеле боје.

Овај се пучински морски пас редовно задржава у близини гребена и настањује широко тропско и субтропско подручје океана. Често се може видети како лагано плива испод саме водене површине. Има истанчана чула па је врло осетљив на паничне реакције, било какве турбуленције, кружење рукама, лупање ногама и присутство рањене рибе или плена. Kод храњења, често долазе у групама и започињу масовне нападе, не због саме хране већ своје природе опортунистичког предатора. Они су се сатили око страдалника, који су само могли гледати како пераје круже око њих. Прве ноћи, морски пси фокусирали су се на плутајуће мртваце, али панични покрети преживјели и лупање по води којим су их хтјели отјерати привукли су их још више. Kако су морски пси усмерили своју пажњу према живима, пре свега оним рањенима, морнари су покушали направити тзв. карантин људи са отвореним ранама, а чим би нетко умро, одгурнули би његово тело далеко у нади да ће заменити тело за мало предаха од раља морских паса.

Бројни преживјели су били парализирани од страха, па нису могли ни јести ни пити остатке сакупљене с потонулог брода. Једна је група направила кобну погрешку – отворили су конзерву меса и морски су пси наврли на њих прије него су је успели пробати. Остали су тада побацали све месно што су имали. У ноћи су се чули урлици, а призор човека који би само зајецао прије него би га морски пас повукао испод површине сцена је коју нитко од преживјелих није могао заборавити. Морски су их пси нападали и гризли данима, а наде на спасавање није било на помолу. Морнаричка обавештајна служба пресрела је поруку из јапанске подморнице која је торпедирала Инђианаполис, али занемарили су је сматрајући то триком који би привукао америчке бродове за спашавање у јапанску засједу.

У међувремену су напуштени људи схватили да имају најбољу шансу преживљавања у великим групама, идеално у самом центру. Они на маргинама, или још горе сами – били су најизложенији морским псима. Kако су дани пролазили, велики број људи подлегао је глади, врућини и халуцинацијама изазваним пијењем морске воде. Ти који су пили воду доживљавали су нападе лудила, пена им је излазила на уста и махнито су викали на морске псе, јецали, запомагали и бивали нападнути. Будући да су постајали велика претња другима и мамац псима, често су их сами потапали и тако им кратили муке спашавајући и властите животе.

У 11 сати ујутро њиховог четвртог дана у води, амерички је авион уочио преживеле и радиом позвао помоћ. Kроз неколико сати стигао је други авион којим је управљао поручник Адриан Маркс. Виђевши уживо нападе морских паса, оглушио се на јасну команду и слетио у нападнуте воде како би помогао рањенима. Након поноћи је пристигао брод УСС Дојл који је спасио задње преживеле из мора. Од целе посаде Индијанаполиса 1196 људи – преживело је тек њих 317. Према прорачунима, од директних напада морских паса умрло је барем њих 150, али је то тешко утврдити са сигурношћу.

 

 

 

Извор:  Express.hr