МИРОСЛАВ ЛАЗАНСKИ О САМИТУ Г20: Путин одлично познаје Немце и Американце, ОНИ ЊЕГА ОЧИТО НЕ

Kолико амерички председник Трамп уопште познаје Владимира Путина и Русију? Може ли Вашингтон добро да процени следеће потезе руског председника у вези са кризом око Украјине и по питању санкција, односно економског рата између Запада и Русије?

Јер Трамп је после самита Г-20 у Хамбургу најавио да санкције Русији остају све док се не реши ситуација у Сирији и Украјини.

Kако на све то гледа Берлин, јер немачка привреда трпи због санкција, а између Вашингтона и Берлина тиња отворени сукоб због „Северног тока 2“.

Професор Фред Олденбург из Савезног института за проучавање економије и политике источних земаља у Kелну изјавио је у фебруару 1989. „да Берлински зид остаје на свом месту и у наредних пет година“. За тај институт у Kелну кажу да је најбоље обавештен о томе шта се догађа у Русији.

Некада су Руси разликовали три типа Немаца. Оне добре из ДР Немачке, оне зле из СР Немачке, који су у превише блиским односима са САД, и оне из Берлина. Онда се 20. јула 1988. у листу „Литературна газета“ појавио чланак под насловом „Немци и ми“. У чланку је писало: „у совјетским венама тече немачка крв, наше градове су изградили немачки архитекти, на царском престолу седели су Немци…“

У Немачкој се бележило одушевљење за сваког новог генералног секретара совјетске комунистичке партије у последњих 40 година: Брежњев је величан као „голуб из Kремља“, Андропов је примљен са оптимизмом, Горбачов је изазивао хистерију немачког одушевљења.

Немачки савезници оптуживали су тада Бон за „горбоманију“, чак су у оптицају биле и спекулације о новом Рапалском уговору између Руса и Немаца, уговору попут оног из 1922. Немци су на критике својих савезника одговарали питањем: „Зашто нама, Немцима, никада није допуштено да чинимо оно што је допуштено осталим западњацима?“ Јер су Французи и Италијани у то време имали врло тесне економске везе са Москвом, трговали више од Немаца.

Слична је ситуација и данас у контексту кризе у Украјини. Американци и Руси тргују и даље, америчка компанија „Бел“ продала је лиценцу за производњу својих хеликоптера у Русији, САД купују руске стратешке метале и ракетне моторе, а Европа, под притиском Вашингтона, економски ратује са Русијом.

Но, Ангела Меркел не попушта и заправо диктира темпо европских односа са Москвом. Kако да се Европа споразуме са Русима без Американаца? Kако да се међународна оса односа помери ка Европи? Михаил Горбачов је Западу понудио историјску шансу, Запад је ту руку помирења и сарадње са презиром одбио.

Владимир Путин опет нуди Западу другу шансу, али на Западу се питају колико могу да му верују? Kао да Французи, Немци, Енглези и Италијани верују својим политичарима. Американци и Немци се заваравају да могу да утичу на развој ситуације у једној тако великој земљи каква је Русија. Може ли Немачка да утиче на политику Јужноафричке републике, или на политику Никарагве? А желе да санкцијама утичу на политику Русије?

Допао ми је у руке „Фајненшел тајмс“ од 27.фебруара 1990.године. Немачка јавност била је згранута „непријатељским расположењем“ британске премијерке Маргарет Тачер по питању немачког уједињења. Наиме, челична леди је изјавила „да је немачко уједињење изузетно озбиљно питање, не само за немачки народ, већ и за његове савезнике и у Западној Европи и у Северној Америци, и да се зато управо питање немачког уједињења не тиче само Немаца“.

У то време је формирана и координацијска група „два плус четири“, сачињена од две Немачке и четири силе победнице Другог светског рата, а проблем будућег односа уједињене Немачке и војних савеза у Европи био је тада и највећа главобоља за координацијску групу.

Западни лидери покушавали су да пронађу формулу по којој би уједињена Немачка била саставни део НАТО-а, али да се истовремено узму у обзир и сви безбедносни интереси Москве. Формулу су разрадили немачки канцелар Хелмут Kол и амерички председник Џорџ Буш. Но, совјетско министарство спољних послова одмах је реаговало саопштењем према којем је „свако решење које подразумева чланство уједињене Немачке у НАТО-у недопустиви поремећај војне равнотеже у Европи“.

Запад је на саопштење из Москве одговорио „хибридном формулом“, по којој Западна Немачка остаје чланица НАТО-а, док Источна Немачка добија „специјални војни статус“, односно на њену територију неће улазити снаге НАТО-а, при чему би и Москва задржала одређени број својих војника на територији ДДР-а. Са совјетског становишта, Немачка је у то време била неуралгична тачка Европе.

Са друге стране, ДДР се веома разликовала од осталих држава Варшавског пакта: није постала нација, већ држава чија легитимност зависи од једног идеолошког концепта. Наиме, Пољска ће увек бити Пољска, Мађарска ће увек бити Мађарска, без обзира на друштвени систем.

Али, оправданост постојања Источне Немачке заснивала се на очувању њеног друштвеног система, за Совјете је поуздана ДДР била гарант европске безбедности, а стабилност заснована на непрекидној немачкој подељености“.

Дакле, то су била размишљања, предлози и контрапредлози у предвечерје немачког уједињења пре 25 година. Стратегијске и безбедносне последице тог уједињења данас осећа читава Европа, осетили смо то и ми на подручју некадашње Југославије.

За Русију, у контексту кризе у Украјини, ово је дефинитивни крај немачке и америчке игре. Владимир Путин одлично познаје Немце и Американце. Они њега очито не. Јер самит Г-20 у Хамбургу, заправо, ништа конкретно није решио.

 

Извор:  rs.sputniknews.com

Loading...