СУМОРНЕ ПРОГНОЗЕ: Светски сукоб почиње у Азији — Балкан неће бити поштеђен

Главну осу око које се врти међународна политика данас све више чини конфронтација између САД и Кине, па ће се и сама судбина НАТО-а парадоксално решавати не у Европи, већ у Азији, сматра професор Филип Ковачевић, гостујући предавач на Универзитету Сан Франциска у Калифорнији.

Ковачевић који је и ванредни професор на Универзитету Црне Горе, у интервјуу за Спутњик говори и о последицама слабљења Европске уније по Балкан, закулисним играма око Каталоније, али и опасности да се тензије на Корејском полуострву заврше „муњевитим нападом“ САД на Северну Кореју.

Свједоци смо постојања више неуралгичних тачака на планети. А каква је ситуација на Балкану?

— Очекујем даља заоштравања на Балкану. То се увијек дешава када долази до неуравнотежености односа великих сила. Послије очигледне доминације Запада након распада СССР-а, у посљедњих неколико година долази до стагнације западне моћи, а сада већ и до видљивог слабљења и дезорганизације. Погледајте на примјер спољнополитичко дјеловање Европске уније од 2014. године. Не само у Украјини, Сирији, Авганистану него и на Балкану. Поставља се питање да ли ЕУ уопште више и постоји као глобални, па чак и регионални спољнополитички фактор.

С обзиром да у динамици глобалне моћи није могућ вакум, вјерујем да ће слабљење колективног утицаја ЕУ бити искоришћено од стране Русије и Кине за јачање сопственог геополитичког и геоекономског утицаја на Балкану. У исто вријеме, деградација моћи Брисела ће довести до процвата националних агенди Берлина, Париза, Беча, Лондона. Ситуација ће постати много сложенија него до сада. Ствараће се нови јавни и тајни политички и економски савези који ће представљати удаљавање од тренутно доминантне атлантистичке идеологије. То ће бити добра вијест за формирање нових и другачијих политичких елита на Балкану. У зависности од њихове успјешности и мудрости, а и повезивања у оквиру бившег југословенског политичког простора, могуће је да Балкан поново почне да дјелује као субјект сопствене политике, а не објект политика других као што је то случај сада.

Да ли након Црне Горе очекујете наставак ширења НАТО-а?

— Као и свака бирократија, НАТО ће тежити да се шири. Идеолошки и војни притисак на државе које још нису чланице ће јачати. Могуће је и избијање нових насилних сукоба између присталица и противника чланства у НАТО-у, на примјер у Молдавији. Број НАТО војника у државама источне Европе ће се повећавати. НАТО медији ће у друштво упумпавати још снажнију анти-руску хистерију или како је ја називам „кремлиноју“ (игра ријечи, Кремљ и параноја). Ипак, то не значи да ће НАТО као организација јачати. Мислим чак да ће се десити супротно. Толико ће бити разнородних интереса и агенди које ће бити тешко интегрисати и спровести као заједничку политику. Не искључујем ни могућност унутрашњег корозивног дјеловања двоструких агената.

Парадоксално је, али истинито да се судбина НАТО-а неће ријешавати у Европи него у Азији. Све зависи од исхода конфронтације између САД и Кине која се већ јасно назире. То је главна оса око које се врти међународна политика. Кључно питање је у којој ће мјери војно најмоћније државе НАТО-а слиједити интересе САД у овом сукобу. То што ће Подгорица слијепо аминовати све његове одлуке неће бити велика утјеха шефа НАТО-а Јенсу Столтенбергу.

Како видите утицај Турске на овај регион? Слажете ли се са мишљењима да ће се о интензитету турског утицаја на Балкану превасходно одличивати на линији између Анкаре и  Москве?

— Турска је држава у озбиљној и тешкој геополитичкој транзицији. У жељи да опстане на власти, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган се одлучио да направи велику, па чак и историјску трансформацију. Да државу која је деценијама градила своју спољну политику као један од стожера атлантизма у Европи изведе на евроазијску трасу. То је изузетно осјетљив и опасан маневар. С обзиром да зависи од воље једног човјека, тешко је рећи какав ће му бити епилог. Већ је био један покушај државног удара против Ердогана. Ко може да гарантује да неће бити још један? И да овога пута неће бити успјешан. Тренутни односи између САД и Турске су на најгорем нивоу још од времена када је Мустафа Кемал Ататурк примао помоћ од совјетских обавјештајаца.

У исто вријеме, односи Русије и Турске су се и те како побољшали. Од двије државе на ивици рата када је турска авијација оборила руски војни авион изнад Сирије 2015. године до врло честих сусрета и телефонских разговора између Ердогана и руског предсједника Владимира Путина. Договори око плиновода и куповине оружја (комплекса С-400) су дио тог новог тренда. Савезништво између Русије и Турске по питању Балкана би било изузетно позитивно и помогло у рјешавању неких тешких проблема које је цинично имплантирала атлантистичка политика у ранијем периоду, али мислим да је о томе још рано говорити. Тек постоје назнаке, нема још увијек ништа конкретно. Све зависи од тога колико ће опстати Ердоганов нови геополитички пројекат.

Шта мислите о референдуму у Каталонији? Неки истраживачи попут Вилијама Енгдала тврде да иза сепаратистичких тежњи ове шпанске покрајине стоје невладине организације које финансира Америка.

— Каталонски референдум помажу сви они којима је интерес слабљење Европске уније. Јасно је да то могу бити поједини актери америчког политичког естаблишмента који желе беспоговорну доминацију атлантизма, али има и других. Британци на примјер имају вишевјековни сукоб за Шпанијом око статуса Гибралтара. Брегзит поново отвара то питање. Да ли је онда случајно да се управо у том тренутку потенцира питање независности Каталоније? Наиме, тензије у Каталонији одвлаче пажњу и шпанске власти и грађана и међународне заједнице од Гибралтара и омогућавају британским политичарима да имају једну велику бригу мање у преговорима о раздруживању са ЕУ.

Loading...