ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Србију су срушили издајници изнутра за ситне паре, а овако планирају да униште Републику Српску…

Пише: Џевад Галијашевић
Већ мјесецима, интензивно се воде специјалне операције усмјерене из Вашингтона, Лондона и Сарајева усмјерене на рушење институција Републике Српске и носилаца најважнијих државних овлаштења и одговорности: Предсједника, Народне скупштине, Владе, Министарства унутрашњих послова, Агенције СРНА, Радио-телевизије… а сви они који учествују у томе увјеравају грађане да су то ипак само „теорије завјере“.

Видљива су, свакако, настојања и акције радикалне исламистичке чаршијске клике у Сарајеву, подржане Инцком, лојалним потомком идеологије Трећег Рајха, отуђеним пипком неконтролисане моћи ОХР-а, чија је мајка успјешно побјегла преко Блајбурга са осталим нацистима, да коначно оптуже Републику Српску за све лоше што Босна и Херцеговина данас представља. Циљеви су идентични: рушење институција и државотворног капацитета Републике Српске у измишљеним безбједносним дестабилизацијама које чине ”независни аналитичари” из Српске, новинари, професори и декани па невладине организације из друге државе (”Србска Част”) али и „наоружавање“ полиције и ко зна шта још.

И ево их и данас, са домаћим издајницима на истом терену дестабилизације са новим поводима, на трговима, у истој препознатљивој матрици коју су својевремено утемељили разни Отпори, Цанваси, Срђе Поповићи, Наташе Kандићи, Чеде Јовановићи и слични.

У Србији је то углавном јасно: Србија је бомбардована да би Kосово било НАТО база – да би га отели од Србије, а не због унутрашњих политичких процеса и диктатуре Слободана Милошевића, како је српску јавност убјеђивао активиста и оснивач Отпора Срђа Поповић, кога су британске тајне службе наградиле избором за ректора универзитета Сент Ендруз у Шкотској.

Поповић, који је основао и невладину организацију Цанвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегију), био је кандидат за ректора захваљујући улози у свргавању Милошевића и личном аналитичком предлошку за рушење западу непослушних режима, написаног као књига „Мустра за револуцију“ и добио је више гласова од бившег лидера Шкотске либералдемократске партије Вилијама Ренија. Иначе, Универзитет Сент Ендруз у истоименом граду основан је 1413. године и најстарији је у Шкотској, а трећи најстарији у земљама енглеског говорног подручја у свијету.

Бондстил и НАТО, дроге и тероризам, Харадинај и Тачи, зорно свједоче да ту ипак нису само теорије завјере већ да је неко домаћи, из Србије, учествовао у разбијању своје земље за ситну накнаду.

Сва та прича из „југословенских деведесетих“ врло је вјешто глобализована и успјешно примјењена 17. децембра 2010. године када се студент Мухамед Буазизи запалио након што му је полиција одузела тезгу, што је представљало почетак побуне против режима у Тунису и означило почетак Арапског прољећа а предсједник државе Зејнел Абидин бин Али схватио да не може спријечити побуну радикалних исламиста подржаних са запада, те је 14. јануара 2011. године побјегао из земље након што је готово хиљаду људи убијено у уличним нередима. Наставило се у Египту, Либији и кулминирало у Сирији, док је НАТО у континуитету уз помоћ терориста убијао по Авганистану, Ираку… Та „Мустра за револуцију“ убила је на Блиском истоку три милиона људи за осам година, да би након тога бацила на кољена и разорила Украјину.

Прича се повремено враћала и у Тунис када је опет врло слична смрт већ 2015. године, тј. пет година касније, довела у питање успјех прве револуције у земљи. Риза Јахјави, који се налазио на листи особа примљених на посао у покрајини Kасрин, открио да је макнут са листе кандидата. Млади 28-годишњи Јахјави, које се попео на стуб за струју у знак протеста, умро је од удара високог напона. Ова смрт изазвала је нови талас протеста који се за кратко вријеме проширио на 16 покрајина и довео до још осам стотина мртвих. Након проширења протеста и сукоба у Тунису је уведен полицијски час.

Ипак, упркос полицијским мјерама, већ у децембру 2016. године у Тунису је убијен инжињер Мохамед Зоуари, испред своје куће док је улазио у аутомобил.

У њега је испаљено шест метака. Оно што је сакривено од јавности у БиХ је прича о томе како су четири мјесеца прије злочина у Тунис ушла два држављана БиХ и унајмили аутомобиле и апартмане у близини мјеста гђе је живио Зоуари.

Тунишког инжињера је израелска тајна служба МОСАД дуго надзирала због, како се тврдило, његових тијесних веза са палестинским Хамасом, неколико дана прије него што је ликвидиран вратио се са пута у Либан и Турску. Атентат на њега очито је био дуго и пажљиво припреман (према неким тврдњама чак годину и пол!), а у њега је на различите начине било укључено више особа. Босанкохерцеговачки држављани Алем Чамџић.(46) који је ухапшен у Хрватској, и Елвир Шарац (39), по свему судећии, били су непосредни извршиоци убиства о чему свједоче надзорне камере са мјеста злочина, као и свједоци који су их виђели.

Чамџић је у то вријеме радио за МПРИ, Америчку паравојну структуру која је координирала изгоном Срба из Хрватске у операцији Олуја и годинама проводила разне видове обуке и опремања муслиманско-хрватске војске кроз специфичну и договорену операцију „Опреми и обучи“. И данас је ова паравојна организација присутна у канцеларијама Министарства одбране БиХ под именом „Егбилитy“ иако о томе не постоји никакав уговор у оквиру заједничких институција о томе. Два пиштоља, нађена на лицу мјеста, кориштена током ликвидације Мохамеда Зоуарија личила су и марком, калибром и произвођачем на пиштоље којима је убијен Оливер Ивановић.

Људима у БиХ име Алем Чамџић не „звучи познато“, међутим, када му се дода његов (ратни) надимак – Чамац, онда се многим које су рат провели у Сарајеву одмах „упале лампице“. Сарајевски режисер Пјер Жалица је 1992. године снимио о ратном путу Алема Чамџића документарни филм назван „Чамац“, који се једно вријеме могао погледати и на Јутјубу, међутим након вијести о хапшењу Чамџића у Хрватској, тај филм више није доступан; нема га. У Жалициној филмографији не помиње се да је он аутор тог документарца снимљеног у продукцији сарајевске филмске куће САГА.

Иначе, лидери Хамаса су одмах након овог злочина за њега оптужили Израел, чији је министар одбране Авигдор Лиеберман цинично одговорио да „ако је неко убијен у Тунису, сигурно није ријеч о мировњаку, нити о кандидату за Нобелову награду“.

Зашто о томе не пишу медији у Сарајеву ни у Републици Српској? Имају важнија посла!?

Јер би се открило да је режим Алије Изетбеговића, користећи странку, полицију и војску, створио армију бескрупулозних убица и фанатика који су итекако увјежбани да убијају и муслимане а да за то као на Маркалама,Тузланској капији, Улици Васе Мискина… као у случају напада на Ријасет Исламске заједнице и убијање породица војних команданата… и слично, буду оптужени „зли Срби“ и „зли Хрвати“.

Велики муслимани породице Изетбеговић ратујући за америчке, енглеске и француске интересе сада су нам показали да су спремни убијати муслимане и у корист Израела, баш онако како то Ал каида у Идлибу и на Голану ради убијајући невини сиријски народ.

Тек: спаљивање невиних грађана у Одеси, свакодневно гранатирање Донбаса у Украјини, убијање њемачких туриста на плажи у Тунису и свакодневни терористички напади свједоче да Срђа Поповић није написао „мустру за револуцију“ већ „мустру за рушење и дестабилизацију“, мустру за уништење држава, за бјесомучно и масовно убијање.

Kо у нападима на министра и директора полиције, или начелника Управе за организовани криминал, поступајућег или главног бањалучког тужиоца или градоначелника главног града Републике не види ову мустру за уништење земље, нека се окрене око себе.

Са оваквим „борцима за правду“, Британци и политичко Сарајево данас могу да ликују.

Паравојне формације, паралелни џемати, вехабије и Аскери, баш као и претјерано наоружавање и злоупотребе у намјенској индустрији за потребе будућег рата, више нису предмет медијских извјештаја ни критика. Рушење Републике Српске засјенило је све.

А терористи, бивши муџахедини и вехабије, повратници са сиријског и ирачког ратишта; а политичка убиства за која Бакира отворено оптужује Сефер Халиловић, која је помињао и Фахрудин Радончић; скривање ратних злочина за које га је оптужио бивши потпредсједник СДА и Потпредсједник Федерације Мирсад Kебо; а фалсификати чињеница о Сребреници на које указују Ибран Мустафић и Хакија Мехољић; терористичке акције у ул. Васе Мискина, на Маркалама, убијање Тузланске ђеце на капији; затим, ракетирање Ријасета Исламске заједнице, снајперско ђеловање и убијање грађана Сарајева; убиства властитих команданата: Нурифа Ризвановића, Мушана Топаловића Цаце, Јусуфа Јуке Празине, покушај убиства Исмета Бајрамовића Ћеле и убиство Рамиза Делалића Ћеле; па корупција и криминал за који Бакира оптужују дојучерашњи сарадници, крађа хуманитарне помоћи и пљачка донација преко агенције ТWРА – то ваљда није проблем и о томе се не говори.

Ништа од тога не би било тешко и неријешиво да не постоје снаге које руше земљу изнутра, са позиције политичке моћи, која је већа од њихове памети и њиховог морала. Само зато Бакир Изетбеговић није највећи проблем БиХ, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и наравно „Европског пута“.

Политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, била би закључена да се многи полтрони и издајници нису са њим ухватили у исто коло те као слуге, помажу реализацију те политике.

Они су данас најважнија подршка Бакиру и том вјерском тероризму-екстремизму који другог и другачијег посматра као нешто што треба „учинити безопасним”, а то се може постићи или његовим потчињавањем или уништењем па и претварањем „Њих“ у „Нас“.

У Сарајеву се, иначе, не задовољавају његовањем своје културе, традиције, идеологије већ желе да потпуно потчине, униште, елиминишу другог и другачијег а као кулминација екстремистичког понашања јавља се упорно и агресивно представљање свог идентитета као неђељивог, колективног и заједничког.

У суштини, тај чаршијски, десничарски, религиозни тероризам своје индивидуалне слабости надокнађује управо ослањањем на заједничке институције у Сарајеву.

Њихов основни концепт ђеловања (и Ал Kаиде и ДАЕШ-а-ИСИЛ-а) није се промијенио од Авганистана, само се „боснизирао“, балканизирао и европеизирао.

И данас се састоји, примарно, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финанцијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финансијских средстава, вјерску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и «увоз» терориста. Начин ђеловања споменутих организација у земљама у којима су основане зависи од процјене: је ли и колико муслиманска популација подложна утицају или угрожена.

Ове организације у оним земљама у којима нема оружаних конфликата ислама и неке друге религије, служе за прикупљање финансијске и сваке друге помоћи која се потом дистрибуира тамо гђе је, према процјенама хијерархијског врха Ал-каиде, користан. На оним подручјима на којима је, по њиховом мишљењу, ислам угрожен, ове организације служе за инфилтрацију и као покриће терористима помоћу којега је могуће успоставити канал за убацивање терориста, оружја, новца и успоставу обавјештајно-оперативне мреже. Образовне организације служе за образовање вјерског и сваког другог кадра који је потребан организацији. Путем њих се такођер отварају разни канали за продор екстремног ислама, за убацивање терориста и свега другог потребног за организацију те извођење терористичких и других субверзивних активности.

У суштини, већина ових и сличних организација су тек покриће за неконвенционално ђеловања и низ координисаних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у, шеми функционисања овакве структуре, РАТ – СТАЛАН И БЕСKОМПРОМИСАН, не престаје никада.

Друштво разорено ратом без јасног концепта, културног обрасца и идентитета практично и не води бригу о својим људима. Сви су они мета и могућа жртва комбинације својих личних увјерења и наметнутих идеја о великој побједи у овом животу и Божијој награди за сваку жртву. Још у основној школи млади муслимани на Балкану одлазе у мектебе (основне вјерске школе) и пролазе подуке. Ислам је једини идентитет који се гради од породице, до вјерских и школских, па и других институција у земљи. Ђеца која упознају мржњу према другом и другачијем, због протеклог рата или свих других ратова, врло брзо на веб порталима и друштвеним мрежама успостављају контакте и виртуелна пријатељства, која их усмјеравају на ”пажњу према Палестинским патњама“, према страдању муслимана у цијелом свијету – они им сугеришу да се забрину над судбином Авганистана, Пакистана, Либије, Ирака и Сирије. Временом сви муслимански проблеми на планети почињу заузимати важно мјесто у мислима и осјећањима балканских муслимана. Социјална криза и неимаштина у много чему олакшавају мисионарско ђеловање плаћених вјероучитеља, затрованих идејама џихада, Шеријатске државе и свјетског халифата. Са таквим увјерењем, и у таквим социјалним приликама врло лако се одлучују да се жртвују тој идеји – којој, на крају крајева, искрено припадају. И читав живот тако! Ето ту је Босна и Херцеговина данас и ми са њом, таквом каква је.

Геополитички интереси, обавјештајне операције великих сила, фанатизам и социјална бесперспективност су у коријену свега и нема ту, баш, никаквих теорија завјере.

 

Извор: Амерички форум

БОНУС ВИДЕО

Руски авион Су-35

Loading...