ЈЕЗИВЕ НАЈАВЕ МИРОСЛАВА ЛАЗАНСКОГ: Ево где ће избити велики рат и шта чека Европу

Пише: Мирослав Лазански

„Ваша је света дужност да направите ову бомбу за исламску републику”, речено је Фешаракију. „Наша цивилизација налази се у опасности и ми морамо тако да поступимо”, додао је ајатолах Бехешти.

Фешараки је био изненађен и приметио је да ће тај програм захтевати велика средства. Одговор је био прецизан: „Ти се трошкови могу поднети и ми морамо да почнемо с реализацијом пројекта. То је наша дужност.”

Време је пролазило, Иранци су радили у тишини, жеље и ентузијазам полако су се претварали у стварност. Ако је још шах означио однос Ирана према атомском оружју, чињеница је да је још тада Иран поседовао солидну нуклеарну инфраструктуру. Ајатоласи су само наставили тамо где је шах стао. Јер, Иран је средином седамдесетих година прошлог века започео с изградњом четири нуклеарна реактора: два немачког порекла и конструкције у Бушеру и два нуклеарна реактора француске производње у Баркуину. Још четири реактора била су тада у плановима. Још тада су ирански научници предложили шаху бржи и јефтинији пут до атомске бомбе. Закључивши да је сврха шаховог нуклеарног програма, заправо, скупљање довољне количине властитог плутонијума за бомбу, они су предложили да се инвестиције за нуклеарни програм ограниче на четири реактора, те да се изврши набавка горива погодног за стварање атомског оружја. Но, шах је убрзо морао да оде с власти и програм је стао.

Након састанка у мају 1979. са Бехештијем Фешараки је предложио окупљање посебног тима научника који ће радити на програму нуклеарног оружја. Наравно, у те сврхе ајатоласи су морали Фешаракију да дозволе да путује у иностранство како би прикупио тим научника за програм. Била је то грешка ајатолаха, јер се са првог путовања у САД Фешараки није вратио, а ЦИА је сазнала све шта ајатоласи у Техерану планирају. Неколико месеци касније, Бехешти је погинуо у једном чудном нападу у Техерану.

Са почетком ирачко-иранског рата 1980. иранска жеља за атомском бомбом постала је права опсесија. Техеран није губио време и у лето 1982. отпочели су преговори са немачком компанијом КВУ о довршењу два реактора у Бушеру. Преговори са Немцима настављени су све до 1985, када је влада у Бону одлучила да због ирачко-иранског рата, а Немци су тада продавали Ирачанима борбене хеликоптере, дакле, да обустави рад на реакторима у Бушеру. Фешараки је тада објашњавао да је реактор „Бушер-1” био готов 75 одсто, недостајало му је само језгро, а реактор „Бушер-2” око 60 одсто. У пролеће 1986. године у Бушеру је одржана велика конференција о нуклеарној технологији на којој су били присутни и сви ирански студенти атомске физике који студирају у иностранству. Од времена те конференције, већина иранских напора на јачању нуклеарних способности усмерена је на центар за нуклеарно истраживање Амир Кабир колеџа у оквиру Техеранског универзитета.

Према чланку који се 1982. појавио у часопису „Нуклеоникс вик”, Индија је тада понудила Ирану да заврши изградњу реактора и да обучи иранске техничаре за рад у њима. Наводно је ту понуду изнео тадашњи индијски министар трговине Шив Раџ Патил.

На универзитету у Техерану постојао је у то време један истраживачки реактор америчке производње који је могао да се искористи за добијање плутонијума-239, а то је стандардни материјал за прављење атомске бомбе. Плутонијум-239 уметни је нуспроизвод фисије, до које долази у нуклеарним електричним генераторима и након одређене обраде могуће га је користити као атомски експлозив. Плутонијума-239 све је више у свету и због већег броја нуклеарних електрана, а за атомску бомбу, чија експлозија уништава град од милион становника, потребно је само 10 кг плутонијума.

Но, уколико Техеран крене у потрагу за ураном, као другим путем ка атомској бомби, има на располагању велике количине урана у провинцији Јазд.

У међувремену, Израел се постарао да компјутерским вирусом заустави иранске центрифуге, а и доста је иранских атомских научника ликвидирано на улицама Техерана. У међувремену је постигнут и међународни споразум о заустављању иранског атомског програма из којег су Американци сада једнострано изашли. Јер, наводно се Иранци нису придржавали одредби споразума.

Техеран сада прети да ће наставити свој нуклеарни програм ако европске банке престану да послују са Ираном и ако се ЕУ придружи новим америчким санкцијама према Ирану. За Израел је „црвена линија” присуство проиранског Хезболаха на граници Израела и Сирије, присуство иранске војске у Сирији, иранска атомска бомба и иранске ракете домета 2.000 км. Израел је одлучан да све то спречи и по цену већег рата. Но, објективности ради, за присуство Хезболаха и Иранаца у Сирији криви су они који су покушали да сруше Башара ел Асада и поцепају земљу. То би Израел требало да пита САД.

У сваком случају, ствари на Блиском истоку иду ка великом рату. А Европи следе нови милиони избеглица са тог простора…

 

Извор: Политика

БОНУС ВИДЕО

Мирослав Лазански о осиромашеним уранијуму и бомбардовању