Дарови

Пише: отац Ненад Илић

Написао нам је апостол Павле, а читамо на овонедељној литургији: „Браћо, имамо различите дарове по благодати која нам је дата“…

„Различите дарове“ – то не смемо да заборавимо. Сви би да свој дар препознамо међу оним данас популарним даровима, талентима. Свој дар ако није „довољно атрактиван“ не желимо ни да препознамо ни да се бавимо њиме. Радије се бавимо нечим што уопште није за нас, што нам Бог и није дао као велики дар. И онда се бесмислено гурамо и завидимо једни другима.

Ако ти је дар пророштво – пророкуј по мери вере, не измишљај, немој да се заробиш у својој помпезној улози. Ако ти то није дар него си га погрешно изабрао – брзо ћеш остати без пророштва. Сем ако не желиш да лажеш да би сакрио своју грешку.

Ако умеш добро да служиш – служи. Не умеју сви подједнако да служе другима. Неки имају већи дар служења од осталих. Ко би рекао да је и за служење потребан дар?

Ако ти је дар учитељство – учи, поучавај. Не питај да ли је то сада пробитачно, не питај у лажној скромности да ли има смисла учити друге да ли ишта имаш друге да научиш. Ако немаш – брзо ћеш остати без ученика.

Ако ти је дар да будеш утешитељ – теши људе. Какав си драгоцен дар добио, а мислиш да је то само нешто успутно, безначајно. Колико људи вапи за утехом, а ти умеш да тешиш. Све остало што радиш мање је важно од тога.

Ако си добар у давању – дај. Од срца, искрено. не питај се да ли твоје давање има смисла.

Ако имаш дар да управљаш – ради то ревносно и одговорно. Ако дајеш милостињу – дај је радосно због тога што испуњаваш Христову заповест. Нека твоја љубав не буде лицемерна…

И ту апостол завршава са основним набрајањем дарова, а ми бисмо могли да наставимо листу. Што даровима које помиње Христос, што онима које примећујемо или који су потребни у нашем свакодневном живљењу.

Миротворци, кротки, они чистог срца, они способни да се жртвују за правду, они који могу да саслушају друге, којима може човек да се исповеди, са њима да подели терет, састрадални, стамени, дуготрпељиви, искрени, слободни, храбри, који поштују друге, који повезују друге, молитвени, смирени, који шире наду и радост око себе – зар је могуће да у дугачкој листи дарова других који су нам потребни не умемо да пронађемо свој дар? Или да га сматрамо небитним у односу на пробитачне дарове оних који знају са парама, који прелепо изгледају, који су добри у спорту или музици?

Ако не умемо да пронађемо свој дар – унесимо све што мислимо да нам је важно у Цркву. Трудимо се да будемо корисни ближњима па ћемо од њих можда и сазнати који нам је главни дар. Ако нема те животне и важне „берзе дарова“ тешко ћемо освојити пуноћу живљења, радост оствареног живота. Кад тога нема онда нам се болести овог света лако увлаче у душу. А тешко се одатле избацују.

Све нам је Христос рекао. И кроз апостоле. И кроз апостола Павла:
„Мрзећи зло држите се добра. У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе“ (и док не знамо који нам је главни дар, ово можемо да чинимо…); „будите духом ватрени, у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани…“

Све нам је речено, нас ради. И све ми то знамо.

Само – добро је што чешће се тога и подсећати. И на Литургији се молити и да у овом времену раслабљености ојача Црква као заједница дарова.

Извор: Званични ФБ профил

Loading...