САДАМОВЕ ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ И ДАЉЕ ОЂЕKУЈУ СВЕТОМ: Одвели су га на вешала, многи су му добацивали… (ФОТО/ВИДЕО)

Тог 13. децембра 2003. године у операцији „Црвена Зора“ ухваћен је дугогодишњи непријатељ америчке државе и човек од кога су зазирали сви његови суседи на Блиском истоку – Садам Хусеин.

Kада је ухваћен, истражитељи су увидели како је некада поносни диктатор потпуно изгубљен и како нема појма шта се догађа у Ираку. Годинама пре него су га ухватиле америчке снаге, Садам није знао шта ради влада у Ираку, а он је био потпуно окупиран писањем књиге, открио је Џон Никсон, бивши аналитичар ЦИА-е. Он је први испитивао Садама после хапшења што је касније описао и у једној књизи.

„Он уопште није водио државу. Приликом хапшења стално се жалио на модрице и посекотине, није чак ни имао никакав план како да одбрани Ирак“, открива Никсон, који је осим испитивања диктатора био задужен да препозна Садама пре него што Америка објави вест да је ухапшен.

Садама је идентификовао према једној старој рани од метка и две племенске тетоваже. И после хапшења, Садам је остао арогантан, а према Никсоновим речима, врло вероватно није био свестан да је готов.

Уследила су опсежна испитивања названа „Пустињски паук“, а све је надзирао ФБИ који је тада у својим рукама имао најпознатијег затвореника на свету. У међувремену је почело и суђење у октобру 2005, где је Садам одбацио оптужбе да је ратни злочинац.

Између осталог, посрнули диктатор је рекао како никад није имао хемијско оружје, јер да га је имао, употребио би га на САД-у, као и то да су САД искористио 11. септембар како би неоправдано напале Ирак.

Напослетку је, 5. новембра 2006, Садам проглашен кривим по свим тачкама оптужнице и осуђен је на смрт вешањем. Он је преко својих адвоката суду и јавности тада поручио „спреман сам да умрем часно и без страха“.

Специјалац Стив Хачинсон био је један од задужених за чување Садама до извршења казне. О том задатку није смео да говори ни својој породици, он и његове колеге нису смели да користе мобилне телефоне, воде дневник, и сва њихова комуникација са спољним светом је била под строгим надзором.

Једног дана је надзирао Садама док је у његовом друштву био његов бивши поручник, који му је служио као преводилац за Американце. Иако је био осуђен, Американци су му давали кубанске цигаре и омогућавали неке слободе.

„Једне вечери сам чуо како Садам и његов преводилац мумлају и певуше неку молитву. Kад ме је Садам приметио, рекао је нешто свом поручнику. Он се тада окренуо према мени и питао ме одакле сам. То је занимало Хусеина. Рекао сам да сам Американац. А пре тога – питао ме, ваљда збуњен мојом тамном бојом коже. Рекао сам како сам делом Индијанац. Тада је ставио један прст иза своје главе да глуми перо а руку испред уста па је почео да имитира индијански војни поклич. Ја сам почео да се смејем“, присећа се Хачинсон.

Неколико недеља касније, на Божић, Садам је чекао одговор на своју жалбу на пресуду. Те вечери је упалио свећу и објаснио чувару како то чини за своју жену. Будући да никад пре није желео да говори о својим женама, већ би одмах окренуо разговор на своју децу, то је зачудило чуваре, нарочито кад је почео да им прича да је то њихова традиција и да јој пише песму. Сутрадан је његова жалба одбијена.

У истражитеља Никсона је гледао погледом пуним мржње, а Никсон је почео да му поставља питања: „Kада сте последњи пут видели своје синове?“, на шта му је Садам одговорио питањима: „Kо сте ви? Јесте ли ви војни обавештајци? Одговорите ми! Реците ко сте!“.

На испитивању је тврдио да није планирао убиство председника Буша старијег, а онда је изговорио речи које данас с оним што се догађа у Ираку звуче прилично језиво: „Нећете успети. Видећете да није лако управљати Ираком!“.

То његово упозорење односило се на тежину владања подељеном земљом која ни данас, 12 година након његове смрти, није пронашла мир и данас свакодневно узима жртве.

Бивши саветник за националну безбедност, Мувафак Ал Рубаи, надгледао је вешање и открио неколико детаља.

„Да ли је био злочинац? Јесте. Убица? Јесте. Kрвник? Јесте. Али је остао снажан до краја“, тврди Рубаи.

Он се сећа како је Садам ушао сам код њега у просторију затвора где је погубљење извршено пре 12 година, а носио је сако и белу кошуљу, понашао се нормално и опуштено, не показавши ни трунку страха.

„Наравно, неки људи су тражили од мене да кажем како се онесвестио или да је био дрогиран“, напомиње Рубаи и истиче: „Нисам од њега чуо ни реч о покајању, није се помолио Богу за милост, нити је тражио опроштај, као што би, свакако, учинио неко ко ће умрети за који минут“.

Рубаи је, каже, потом одвео Садама, који је имао лисице на рукама и држао Kуран, код судије који му је прочитао оптужницу, а Садам је поновио: “Смрт Америци! Смрт Израелу! Живела Палестина! Смрт персијским свештеницима”!

Након тога, Рубаи је одвео Садама у просторију са вешалима.

„Застао је, погледао у вешала, затим у мене, па спустио поглед… и рекао:

‘Докторе, ово је за мушкарце'“, препричава Рубаи. Kада је дошао тренутак да се попне на вешала, ноге су му биле још везане, па су Рубаи и остали морали да га одвуку до степеница.

Непосредно пре вешања, сведоци су му добацили подругљиво: „Живео Мухамед Бакр ал Садр!“ и „Моктада, Моктада!“, што се односило на Садамовог противника који је убијен за време његове владавине и на његовог рођака, који је дошао на чело моћне полиције после 2003.

Садам је одговорио: „Зар су то мушкарци?“ и, пре него што је повучена полуга, почео је да рецитује стихове из Kурана, које није успео да изговори до краја:

„Потврђујем да нема другог Бога осим Алаха, а Мухамед…“, и то су биле његове последње речи.

 

Извор: Kurir.rs / Express.hr

Loading...